Izvor: Blic, 08.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud poslednja rupa na svirali
Sud poslednja rupa na svirali
Ostavku sam podneo da bih nadležnima i javnosti skrenuo pažnju na nedopustiv odnos drugih vlasti državne zajednice prema sudu i stanje u kojem se zbog toga našla ova institucija. Nažalost, nije bilo adekvatne reakcije, naročito od onih koji su i pre ostavke morali da razmišljaju i rešavaju to pitanje - kaže u razgovoru za 'Blic' profesor dr Momčilo Grubač, poslednji predsednik Saveznog ustavnog suda.
- Sud Srbije i Crne Gore, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji treba da preuzme većinu kompetencija sadašnjeg SUS, jedini je organ državne zajednice koji još nije konstituisan. Upravo to pokazuje odnos drugih vlasti prema sudu. One su veoma brzo konstituisane i organizovane. Samo o sudu niko ne mari. To stanje je opasno, naročito za građane i njihova ljudska prava. Jer, u kompetenciji i bivšeg i sadašnjeg suda je da u poslednjoj instanci štiti pomenuta prava, ako ona nisu obezbeđena i pravno zaštićena u državnoj zajednici i državama članicama. Ostaviti građane više od pola godine bez te zaštite, veoma je neodgovorno.
Ima li još primera koji pokazuju nekorektan odnos prema sudu?
- Jedan od njih je i ukidanje materijalnih sredstava za finansiranje SUS i isplatu plata zaposlenih, uključujući i sudije. Poslednja isplata zarada bila je u martu ove godine. Od tada SUS ne dobija sredstva ni za plate ni za redovno funkcionisanje.
Da li su i drugi organi SCG u istoj situaciji?
- Njima pristižu sredstva. Istina, u aprilu je bilo kašnjenja, ali se našlo rešenje. Jedino je sud ostao na cedilu. Čak i da nije svesno i namerno urađeno, šteta je što se tako čini, jer je to u stvari udarac na sudsku nezavisnost - fundamentalni princip na kome počiva sud i njegova organizacija. Nije slučajno u prvom članu Zakona o sudu SCG zapisano da sudija ima pravo na materijalnu i svaku drugu bezbednost. Ako plata sudije zavisi od volje i raspoloženja ovog ili onog ministra, onda od njegove nezavisnosti nema ništa.
Jeste li o tom problemu razgovarali s nekim iz Saveta ministara ili Skupštine?
- Iako zadatak suda nije da trči okolo od ministra do ministra da moli za sredstva i ukazuje na probleme, razgovarali smo i pisali izvršnoj i skupštinskoj vlasti. Međutim, nije bilo adekvatnih odgovora. Problem je shvatio jedino predsednik Skupštine SCG, profesor Dragoljub Mićunović i preduzeo neke korake i razgovore u koje sud nije trebalo da se meša. Nadam se da će rezultat zalaganja predsednika Mićunovića biti vidljiv uskoro.
Da li se neki centri moći na ovaj način svete SUS zbog odluka koje je donosio u poslednje dve godine?
- Ima i takvih tumačenja, ali za to nemam dokaza. Više verujem da se radi o našim navikama i stavu prema sudu formiranom u prošlim decenijama. Sud je uvek bio poslednja rupa na svirali. O njemu i njegovim potrebama, naročito o njegovoj nezavisnosti, niko nije vodio računa, pa često ni sam sud. Tih navika koje su duboko usađene u svest, pa i onih koji su sada na vlasti, teško se oslobađamo. Ako zadržimo svest iz prošlih vremena, nećemo lako doći do pravne države. Jer, ignorisanje sudske države sprečava konstituisanje pravne države.
Da li ste razočarani što je izvorna ideja o budućem sudu dobila ovakav epilog?
- Nisam pesimista. Mislim da su ovo samo početni i prolazni problemi. Verujem da će se ovi i drugi nedostaci vremenom ispraviti i da će budući sud funkcionisati i ispuniti svoju ustavno-sudsku misiju. Ako se to ne desi, država neće moći da funkcioniše. Više privid nego stvarni sud
- Sud zajednice će konstatovati nesaglasnost neke odredbe, ali svojom odlukom neće moći da je stavi van snage. Tu je ovaj organ izgubio fizionomiju suda. Sudska odluka podrazumeva određenu sankciju koja se mora izvršiti. Sa ovakvim rešenjem sud će u toj oblasti donositi odluke koje neće imati nikakve praktične posledice. Republika čiji je propis nesaglasan sa Ustavnom poveljom ili međunarodnim propisom može ako hoće, ili ne mora ako neće, da otkloni tu nesaglasnost. Time se sud pretvara u nešto što nije njegova priroda. To je više privid, nego stvarni sud. Momir Ilić
