Izvor: Politika, 04.Maj.2014, 14:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liderstvo ne zavisi od fakultetske diplome
Svi partijski prvaci imaju neke važne i neponovljive ljudske karakteristike koje izmiču preciznim kvalifikacijama. Pripisuje im se druželjubivost, sposobnost verbalnog izražavanja, sigurnost u sebe, samodisciplina, upućenost u politička zbivanja.
Dar lidera je da brzo shvate suštinu novih problema, da razumljivo i lepo govore i da argumentacijom podstaknu osećaj pripadnosti partiji. Poželjne odlike lidera su i ideološka fleksibilnost i sposobnost koordinacije.
Nadmoć >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vođe nad rukovodiocima u stranci postiže se i angažovanjem eksperata specijalista prvenstveno za politički marketing i izbornu propagandu. I to jača vođin autoritet, kaže Vladimir Goati, direktor Transparentnosti Srbija.
Predsednika političke partije, ali i predstavnika užeg rukovodstva, od članstva, u najvećem broju slučajeva, deli obrazovanje, odnosno titule doktora, magistra, a po pravilu fakultetska diploma, ponekad prestižnog inostranog univerziteta.
Ovo je još jedan, ali ne i nevažan osnov velikog uticaja i autoriteta rukovodioca u odnosu na članstvo partije. Koliko je u Srbiji zaista važno obrazovanje predsednika stranke i da li ono može da stvori jaz u odnosu na članstvo stranke?
Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da diploma nije bitna, već da je reč o „drugim stvarima”. Važne su, na primer, osobine ličnosti i kultura.
„Autoritarne ličnosti ne dozvoljavaju da im se iko približi. Osobenost političke kulture, koja je daleko od demokratske, jeste da vođe mnogo vode računa da im se niko ne približi, inače ispada iz igre”. I to je ono što prevashodno stvara jaz između rukovodstva i članstva, a ne formalno obrazovanje. „Milovan Đilas, nekadašnji komunistički funkcioner, a potom disident i robijaš, dobio je otkaz zbog ’približavanja’ vođi. Kada je otišao u posetu majci, ona mu je rekla ’Ne valja, dobio si veći aplauz od Broza.’ Zato u političkim partijama niko nije preko noći spreman da zameni vođu.”
Trebješanin kaže da obrazovanje nije presudno za jaz koji postoji u strankama između rukovodstva i članstva.
„Politika nije posao koji zavisi od obrazovanja, već zavisi od ličnosti i socijalnih veština. Čak je i Zoran Đinđić jednom prilikom rekao „Nemojte mnogo da filozofirate.” Za političara je od akademskog znanja važnija veština. Kod građana, obrazovanje političara jeste na ceni, ima uticaja i zgodno je za izbornu kampanju, ali suštinski mnogo ne znači.”
Goati kaže da je rukovodstvo partije, svuda u svetu, po pravilu obrazovaniji deo stranke.
„Rukovodstvo mora da usmerava, to je takozvani ’lideršip’. Ali, jaz postoji jer čovek želi da zadrži rukovodeću poziciju. Primeri u našim strankama su Vuk Drašković, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, koji je čekao da partija propadne pa da ode, dok Vojislav Šešelj još rukovodi strankom iz zatvora. To je razumljiva oligarhijska tendencija. Robert Mihels je rekao: Kad god kažem partija kažem oligarhija. I u članstvu postoji urođena težnja za vođom. Ljudi hoće da imaju božanstva, to izvire iz njihove prirode. Mihels kaže da se članovi često ponašaju prema svojim liderima kao vajar antičke Grčke, koji je, pošto je izvajao Jupitera gromovnika, pao ničice u znak obožavanja pred delom vlastitih ruku. Iako najčešće članstvo stranaka bira predsednike i imaju izborne mogućnosti da vođi kažu ne, to se praktično retko događa. Podela između rukovodstva i članstva je prirodna. Ali titule nisu preterano važne, mada su ljudi skloniji da pre biraju te sa titulama nego neke šalabajzere.”
Branko Radun, politički analitičar, kaže da univerzitetske titule deluju na neke članove stranke u stilu – Em je sposoban, em je školovan.
„Delimično i diplomom, vođe uspostavljaju autoritet. To je plus, ali ne značajan. Između rukovodstva i članstva postoji jaz ali se često stvara nerazumevanjem. Vođe imaju drugačiji način života – urbani elitizam. Neki brzo zaborave korene i običan svet gledaju s visine. Postoji otuđenje elite, setimo se samo jednog predsednika stranke, koji je, putujući po Srbiji u vreme izborne kampanje, bio šokiran životom u unutrašnjosti. Politička elita pati od otuđenja i zato ih mase često ne razumeju. Oni imaju i svoj jezik, koji nije uvek razumljiv običnom čoveku. Često je to govor koji je u modi, umesto da govore narodnim jezikom. Članovi stranke se dive vođama, ali ih često i ne razumeju, kao što ni političari ne poznaju i ne razumeju dovoljno Srbiju. Narod je nedovoljno obrazovan, a političari vole da se prave važni i tako izgube kontakt sa svetom. Hoće da budu ’fensi’, ali pobeđuju oni koji govore narodskim jezikom.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 04/05/2014
