Izvor: Blic, 17.Maj.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"BLIC" DOSIJE Šta biste vi na mestu Vučića
Pitali smo pisce, glumce, reditelje, ekonomiste... šta bi oni danas uradili da su na mestu premijera Aleksandra Vučića i da imaju instrumente koje on ima, i moć koju on ima
Ja bih primenio metod Šećeroskog. Njega su pitali: Ti si moler, a hoćeš da vodiš zemlju sa stotinama hiljada obrazovanih ljudi? On je na to odgovorio: Šta vam je, je l‘ vi mislite da sam ja primitivan? Ja bih okupio najsposobnije oko sebe, one koji znaju. To bih i ja uradio. Vučić to i radi, evo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sarađuje sa Savetom bezbednosti. Tih dana njega nisu slikali, nego zgradu Vlade u kojoj su ovi bili.
Ja bih uvezao milion Etiopljana. Oni su pre sveg lep i visok narod, a nisu previše zahtevni. Naselio bih ih u naša opustošena sela. Njima lepo, a nama dobro. I da obnovimo prijateljstvo iz vremena Tita i Hajle Selasija. Zašto samo Arapi da nas spasavaju.
Ograničio bih svoju moć i vlast, a iz vlasti sklonio nemoćne i ograničene.
Sektor poljoprivrede bi dobio značajno mesto u strukturnim reformama. To znači da bi se taj resurs stavio u ruke onima koji njime znaju da upravljaju. Jer, na to nas upozorava i 500 preduzeća koja danas ne mogu lako da nađu kupce, a pre dvadesetak godina su mogla.
Uradio bih reindustrijalizaciju, i to ne samo pojedinih regiona već cele Srbije. To je geopolitički trend kojim se pokušava da se ulaganjem u domaću privredu ona učini profitabilnijom. Gde god danas odete u svet, videćete da je apsolutno dominantna tendencija da se kupuju domaći proizvodi. Voleo bih da se Srbija vrati svojim proizvodima, a za to je potrebna i pomoć države, uključujući i finansijsku.
Moćan je onaj ko može da ostvari svoje želje i ciljeve. Da sam ja broj jedan, verovatno se ne bih bavio toliko ekonomijom i investicijama, već bih se trudio da pokrenem kreativni i preduzetnički duh u našem narodu. Okružen sam mladim ljudima koji su pozavršavali fakultete, nemaju posao, ali im do posla nije zbog novca kao novca već žele da na neki način doprinesu društvu. Ulagao bih u obrazovanje, kulturu, u neki koncept sa nadom da se pokrene kolektivni duh. Nešto slično je bilo neposredno posle NATO bombardovanja. Kod nas, inače, malo ima tog osećaja zajedništva i pripadnosti, samo se bavimo sobom. Uradio bih zapravo sve obrnuto, prvo sve ovo, pa onda neke druge stvari, a verujem da ni nagrada ne bi izostala.
Gradio bih infrastrukturu širom zemlje, jer verujem da je važno da se ravnomernije razvijaju svi krajevi Srbije. Siguran sam da pre dobrih puteva i železnice nema ni stranih ulaganja u konkretna područja.
To što je neko moćan ne znači da je svemoćan, jer dosta stvari zavisi i od okolnosti. Najradije ne bih bio na tom mestu. Čini mi se da je to pre priča za mlađe od mene. Važno je da postoji jak i kompetentan tim i ljudi na najvažnijim mestima, ali mi se čini da to sada nije slučaj. Nije dobro da je sve u rukama jednog čoveka. Ako je odgovornost opšta, onda je nema, pa niko nije odgovoran. Početna tačka cele priče je da se grade i poštuju institucije. To je najvažnije.
Bio bih čvrst u sprovođenju reformi bez obzira na rezultate ispitivanja javnog mnjenja. Verujem da će nam na kratak rok biti teško, ali da će reforme na duži rok dati dobre efekte. Strukturne promene su potrebne jer moramo da prestanemo da živimo od danas do sutra. Važno je da uvek razmišljamo o tome šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze posle nas.
Pre svega bih postavila važno pitanje: šta je stav države? Radila bih na zajedničkom interesu u politici, nauci, kulturi u svemu. Kultura i obrazovanje su najbitniji za život jedne zemlje. Dakle, ozbiljno bih se pozabavila strategijom razvoja obrazovanja i posebno kulturom i kulturnim sadržajima u medijima. Sve bih promenila u kulturi. Krenula bih od nule, jer nema vremena za popravke. Napravila bih ozbiljnu organizaciju. Počela bih od kadrova, oslobodila bih se svih onih kojima je lojalnost političkim organizacijama najvažnija ulaznica u „visoko društvo“. Maksimalno bih uključila mlade ljude i sveže ideje, samim tim, pružila im mogućnost da što pre postanu aktivni učesnici društvenih tokova. Nažalost, danas imamo izuzetno lošu sliku: prema istraživanjima, oko 50 odsto srednjoškolaca u Srbiji gotovo nikad ne ide u pozorišta i muzeje, dok kulturna događanja prati najviše četiri odsto. Većinu slobodnog vremena provode pred televizorom, a svi znamo da se, nažalost, nakaradni sadržaji najviše prate
Pokušao bih da proguram zakon o poreklu imovine, koji je, uostalom, Vučić posebno najavljivao tokom 2012. i 2013. godine u svojstvu potpredsednika Vlade. S obzirom na to da je u pitanju supstancijalni zakon i da je ovo društvo prilično kriminalizovano, verovatno ne može ili ne sme da bude donet. Ako je tako, da sam na mestu premijera onda bih doprineo departizovanju javnog sektora. Ali pretpostavljam da ne bi bilo naročito komotno učiniti nešto konkretno za zajednicu i zauzvrat izgubiti vlast. Tako da pretpostavljam i da mu preostaje da i dalje vodi manje-više razumnu i uspešnu spoljnu politiku i tvrdi da je tako i s unutrašnjom, pa ko mu poveruje.
- Pažljivo bih slušao one koji kritikuju vlast, a manje bih verovao onima koji samo hvale.
- Odrekao bih se saradnje onih koji su početkom devedesetih, a i kasnije, doprineli sunovratu Srbije.
- Povećao bih doprinose za kulturu. Kultura je osnova napretka i uvažavanja jedne države.
- Suprotstavio bih se reviziji istorije.
- Suprotstavio bih se tabloidizaciji politike, elektronskih i štampanih medija, partokratskoj državi u kojoj samo pripadnici vladajuće partije imaju sva prava, a ostali su građani drugog reda.
Okrenuo bih se stvaranju što kvalitetnijih poslovnih ljudi. Od izlaska iz ove ekonomske nedođije, sa brojnim makroekonomskih neravnotežama nema ništa ako nema jakih poslovnih ljudi koji mogu da obezbede veću zaposlenost i stvaranje novih proizvoda.
Nemam pojma, verujte mi.
Dela iz oblasti kulture su najvredniji identitet jednog naroda. Svaki dinar uložen u kulturno stvaralaštvo je vredna investicija. Što se tiče politike, zahvalio bih se većini ministara u aktuelnoj vladi jer su u suštinskom sukobu sa kulturom
Obratila bih pažnju, pre svega, na proizvodnju, da se aktiviraju fabrike i da prosto ljudi krenu da nešto rade. Smatram da je to najvažnije. Naravno, ima još stvari na koje bih reagovala, ne znam šta bih pre, recimo kaznila bih i zabranila te užasne stvari koje se emituju, ti neki „Parovi“, pozabavila bih se i stanjem u kulturi, ali da ne ulazim sad u sitne detalje. Najvažnije je da se pokrene proizvodnja.
Prvih nekoliko nedelja bih hapsio, hapsio, hapsio... Potom bih učinio sve da prekinem lanac mržnje u sopstvenom narodu, ali i u okolnim zemljama regiona.
Prioritet mog delovanja bi bio razvoj nauke i kulture. Naše društvo propada jer su nauka i kultura marginalizovane i svi koji odlučuju o našim sudbinama moraju dobro da razmisle o tome.
Vodio bih računa da ne pothranjujem nacionaliste, pošto mi je evropski put iskrena namera. Ne bih se sukobljavao sa nevladinim sektorom, ni na koji način, naročito sa onima sa kojima imam isti cilj. Jačao bih građansko društvo i demokratski kapacitet institucija. Pokazao bih da su institucije i zakoni jači od mene kao pojedinca. Insistirao bih na slobodi medija, koji su ozon svakog slobodnog društva. Zalagao bih se za kritčku javnu debatu o svim pitanjima važnim za društvo. Ne bih ništa prejudicirao svojim ličnim stavom pre nego što ocene daju institucije, bilo da se radi o plagijatima, odgovornisti ministara ili bilo čemu drugom, što treba da pokaže da smo društvo u kojem se poštuju institucije i zakon. Vodio bih računa da moja stranka ne bude mehanički zbir rusofila, desničara i evropejaca, jer to dezorjentiše društvo i stvara veliku konfuziju. Plašio bih se da me brane tabloidi i ekstremisti, koji, inače, ne vole ljude. Distancirao bih se od poltrona i interesnih preletača koje vidim kao ljude od slame, željnih da budu blizu moje fotelje a prvi bi podržali njeno rušenje. Nikada ne bih bio gost u medijima koji šire agresiju i mržnju, i time bih pokazao stav kakvi mediji treba da budu u demokratskom društvu. Okružio bih se razboritim ljudima koji misle svojom glavom i koji su verni istini i slobodi. Učinio bih sve da u društvu zavlada osećanje slobode, daleko od teskobe, staha i agresije. Čuvao bih se sopstvene osvete prema onima koji ne misle kao ja ili su mi takmaci u politici.
Iskoristio bih podršku birača da u amanet društvu ostavim vitalne nacionalne strategije privrednog razvoja koje bi bile obavezujuće za sve nosioce politike. Da zemlju razvijamo na bazi vizije razvoja pretočene u strategije, a ne na bazi inspiracija ili energije lidera. Da strategije vode, a ne slede politiku. Borio bih se da se u javnom prostoru umesto prostakluka širi optimizam, da se podstiče dobro i ignoriše banalnost, da na naslovnim stranama budu uspešni mladi ljudi, a ne kao što danas crvenimo od stida, od rijalitija i starletizacije Srbije.
Ja bih sastavio tim od najboljih stručnjaka za ozdravljenje Srbije. Po mom dubokom uverenju, Srbija je teško bolesna. Nju može da leči samo onaj ko ima vlast. Poznajem mnoge ljude koji bi učestvovali u dobrim projektima za bolju Srbiju, ali ih decenijama niko ne zove. Skupljanje takve energije bi moglo da prekine ovu agoniju u kojoj živimo. Odavno imam osećaj da građani Srbije igraju na sopstvenoj sahrani, gledajući natalitet, propast industrije, ubijanje poljoprivrede. Obrazovanje je na vešalima, samo se čeka da mu neko izbije stolicu, zdravstvo je spakovalo kofere, sudstvo se disciplinuje. Treba napraviti akciju za lečenje Srbije.
Imenovao bih sposobne ministre da ja ne moram da se bavim tuđim poslom. Izabrao bih pametne savetnike čije bih kritike uvažavao, a ne bih se obazirao na prazna naklapanja kvaziintelektualaca i spinovani vox populi društvenih mreža. Više bih mislio na to kako će moj mandat za 50 godina vrednovati istorija, nego na rezultat narednih izbora.
