Izvor: 011vodič.com, 15.Maj.2015, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anđeli nikad ne umiru: Tijana živiš u nama!
Boja noći je crna,poput ranjene duše,kojoj je jedini vapaj za spas mesečev odsjaj koji pada kroz prozor na hladnu postelju.Sećanja naviru dok se u pozadini čuje samo otkucaj sata. Ponoć je odavno već prošla,dok se jedna devojka bori sa nesanicom i ne može zaspati. Njeno vreme kao da je stalo onog trena kada se trag njene najbolje drugarice zauvek izgubio u tami…
Da li u vremenu u kome živimo postoje prava prijateljstva i koliko ona mogu opstati,svedoče tekstovi Aleksandre Makulović,pomoću >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << kojih ona opisuje nesebičnu ljubav prema svojoj nesrećno nastradaloj drugarici Tijani Jurić i iskazuje žaljenje za izgubljenim detinjstvom:
„ – Kraj školske godine se približavao i jedva sam čekala da zakoračim u prve dane raspusta. Svaki dan je bio isplaniran,samo je trebao da počne i da tada krene uživanje,provod i druženje sa porodicom i prijateljima.Zvuk poslednjeg školskog zvona označio je kraj školske godine,ali i početak dugo očekivanog raspusta.Stigla sam u Bajmok.Divno,malo,mirno mesto na severu Srbije,gde se stanovnici međusobno poznaju i u kojem su ulice i parkovi puni dece koja bezbrižno uživaju u detinjstvu.Zbog ljubavi prema sportu odlučila sam da u mesto odlaska na more sa društvom prvi deo raspusta provedem u Vrnjačkoj banji na kampu Andree Lekić i tako kroz treninge i uz učenje novih stvari,zajedno sa novim,nepoznatim društvom malo odmorim i konačno opustim. A da onda po povratku,ostale dane provedem u krugu nasmejanih lica,prijatelja punih novih i uzbudljivih ideja. Tako je i bilo.Niko nije ni slutio da će nam 26. jul 2014. godine i turnir u malom fudbalu koji se održava svake godine na sportskom centru „Rata“ promeniti detinjstvo. Dan je počeo kao i svaki drugi.Probudila sam se sa osmehom na licu,doručkovala,a onda obavila sve obaveze i jedva čekala da predveče izađem napolje i odem sa bratom na turnir,da zajedno sa ostatkom „ekipe“ navijamo i gledamo utakmice. Sve utakmice su se završile i „ekipa“ je počela polako da se razilazi.Na terenu su ostali da igraju fudbal i da se još malo druže moj brat i nekoliko njegovih drugova.Drugarica i ja smo za to vreme ostale na još jednoj trač partiji. I tako u priči sa njom u jednom trenutku brat mi je nestao iz vidika,odmah sam ga pozvala da vidim šta se dešava i gde su otišli,a on mi je samo uplašeno rekao:“Tijana je nestala“.To je bilo sve. Sve mi je bilo čudno.Osećanja i misli koje su mi tih trenutaka prolazile kroz glavu su rečima neopisive. Na trenutak sam pomislila da je sve to samo šala,a onda me je uhvatio strah i u glavi mi se pojavila slika najgorih stvari koje su mogle da joj se dogode.Želela sam to što pre da zaboravim i počela sam pozitivno da razmišljam.Samo nekoliko minuta kasnije brat me je nazvao i rekao da se ne pomeramo i da će on i njegovi drugovi doći po nas dve.U međuvremenu,drugarica je iskoristila priliku da brzo i bezbedno ode kući. Ja sam ih sačekala i onda zajedno sa njima otišla na mesto gde se sve to dogodilo. Sve je izgledalo kao u filmu.Na mestu gde je oteta ostala je samo jedna njena patika,a nekoliko metara dalje pronašli smo njen nokat. Sati su odmicali duboko u noć.Ceo Bajmok bio je „na nogama“. Policija,roditelji,komšije,prijatelji,istari i mladi…Svi smo krenuli u potragu za njom. Dozivali smo njeno ime,zalazili u svaku ulicu,svaki mračan predeo. Sve samo kako bi je pronašli. Dočekali smo zoru zajedno u nadi da ćemo je ugledati,ali nažalost od nje nije bilo ni traga,ni glasa. Kada sam došla kući,bilo je rano..otprilike oko sedam sati ujutru. Smrznuta i u strahu sela sam na krevet i počela da se tresem.Danima nisam mogla da jedem,da spavam… Nisam izlazila iz kuće,samo sam gledala televizor i „visila“ na društvenim mrežama čekajući vesti da je Tijana pronađena živa i zdrava.Te misli su postali moji snovi.To su bile reči sa kojima sam legala uveče u krevet i sa kojima sam se budila u nadi da će se stvarno i dogoditi.Dani su prolazili. Došlo je vreme da krenem nazad za Beograd.Počela sam da treniram,ali to nisam bila ja. Svakog minuta samo sam mislila o njoj i nisam imala koncentraciju za druge stvari. Stalno sam bila u kontaktu sa bratom,ali uzalud. 7. avgust,budim se kod drugarice. Spremamo se za sportski lekarski pregled.Uzimam telefon u ruke kao i svako jutro i čitam: „Tijana se neće vratiti,počivaj u miru mali anđele! Ispuštam telefon iz ruke i krećem da plačem. Kroz suze se pitam:“Bože,zašto ona? Da li je to stvarno istina ili je to samo još jedan ružan san?“ I onda počinjem da mucam i drhtavim glasom nastavljam:“Tijana…Tijana…volim te…Tijana…neee“. Nastavljam još glasnije,još jače da plačem.Tog dana zajedno samnom plakalo je i moje srce koje je shvatio da je izgubilo posebnog prijatelja kakvog više nikada neće pronaći. Otišla je ona…Tijana. Svojom pesmom me je očarala i tako sasvim slučajno zauzela veoma veliki deo mog srca. Dani koje smo porvodile zajedno bili su poput onih u mašti. Svaki minut bio je praćen njenim divnim anđeoskim glasom. Bila mi je velika podrška u sportu,dala veliku snagu da nastavim dalje i ne odustanem. Radovala se mojim uspesima i na taj način ih još više uveličavala. Znala je da sam i ja uvek bila tu za nju,spremna da je saslušam i podržim na nastupu. Moj mali i miran Bajmok obeležila je jedna velika tragedija koja je potresla čitavu Srbiju,a i svet. I u mesto da postane „poznati“ po sportu ili muzici,on je postao po ubistvu deteta. Iz ulica,dvorišta,kao i parkova i terena iz kojih se do pre nekoliko dana čuo smeh,postao je opustošen,“mrtav“.
„ – Svakog prvog septembra školske klupe su opet pune nestašne i vesele dece,a iz njihovih učionica se samo čuje smeh i vrisak. Oni jedni drugima pričaju svoje zanimljive događaje i nestašluke koji su im se dogodili tokom leta…Tako je bilo u svakoj školi,u svakoj učionici…Svi su bili puni novih utisaka i pozitivne energije..a ja? Ja sedim mirno u svojoj klupi sa suzama u očima i pažljivo ih posmatram. Prolaze sati,osmesi sa njihovih lica se ne skidaju,a iz minuta u minut oni su sve glasniji,raspoloženiji,srećniji u svom malom svetu i kao da me ne primećuju. Prva suza lagano kreće da mi se spušta niz obraz. Za njom odmah kreće sledeća,a onda počinje da potiče reka suza. Reka koja sa sobom nosi uspomene…Reka koja ostavlja bol u duši i rane na srcu.“
„ – Moj život i život mojih prijatelja promenio se iz korena. Ona je bila osoba koja je svojom tragičnom sudbinom ostavila rupe u našim srcima. Ona je bila i ostala jedan mali ali veoma važan deo slagalice koji nam nedostaje i koji će zauvek faliti da ta slagalica bude ponovo sklopljena. Želela bih da je ona danas tu sa nama.Da je dobila šansu da zakorači u novi svet,upozna nove ljude koje je prvo mogla da očara svojim anđeoskim glasom,a onda ostvari svoje ideale koje je svo vreme hrabro pratila.Zbog toga je ovo za mene najteži,najgorči i najduži raspust.Tijani je oduzeta mladost i prilika da živi,a meni slika bezbrižnog detinjstva. Zbogom mali anđele! Počivaj u miru! Širi ljubav,radost i sreću tamo gde jesi kao što su to radila i sa nama. Čuvaj nas,a mi ćemo se boriti za nove zakone i veću zaštitu dece koji ti nažalost nisi dobila iako si zaslužila. Moli ćemo se za tebe i svakog dana misliti na tebe! Nedostaješ mi puno.Volim te i voleću te do kraja života!“
Ostaju pitanja,bez odgovora i bezazleni osećaj užasa od činjenice da ne postoji ništa gore na ovome svetu od toga da ljude koje volimo može dotaći smrt. Svakome od nas je vreme kupilo kartu u jednom pravcu i poništiće je vešto poput konduktera kada dođe poslednje putovanje, u večnost.
Kraj je neizvestan,ovozemaljski boravak suviše kratak,s toga živite baš tako, kao što je živela ova mala devojčica koja je sa svojih 15.godina života uspela da u svima nama ureže duboki trag,trag ljubavi koji će je oživljavati iznova svakim otkucajem naših srca.
Autori: Ana Todorov i Aleksandra Makulović
The post Anđeli nikad ne umiru: Tijana živiš u nama! appeared first on Politika.
