Izvor: Politika, 04.Jun.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nacionalno priznanje kafanskim pevaljkama
Za razliku od umetnika kod sportista nema skandala oko nacionalnih penzija, tačno se zna ko osvoji medalju dobija penziju
(„Zaslužni umetnici su ’kompromitovano društvo’”, Politika, 29. maj)
Posle uvreda i pogrešno interpretiranih mojih rečenica na temu nacionalnih priznanja (penzija), nisam odolela, pozvala sam Dragana Mraovića. Da ironija bude veća, on koji me optužuje za nanošenje štete kulturi i umetnicima, podsetio me u telefonskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razgovoru, kako je i on bio u žiriju, kada mi je kao prvom novinaru 1996. dodeljen „Zlatni beočug” za trajni doprinos kulturi Beograda! Otkud onda baš ja, mrziteljka kulture?
Kaže mi, u mnogo čemu se slaže sa mojim stavovima, pre svega da je sramota izjednačavati umetnike sa estradnim izvođačima. Smatra i da bi sve trebalo dići na nivo svečanosti sa prikladnim diplomama. Međutim, najviše mu smeta što koristim „kolokvijalni vokabular” i insistiram na „nacionalnim penzijama”. Po njemu, ukoliko bih češće koristila termin „nacionalna priznanja”‚ kako i stoji u Uredbi i Zakonu o kulturi, narod bi to prihvatio. Nisam baš sigurna, jer su „nacionalne penzije u kulturi” devalvirane već prve godine, 2007. kada su mimo Komisije na spisak stavljeni Slađana Milošević i vajarka Drinka Radovanović. Posle te intervencije iz vlade Mihajlo Pantić, predsednik komisije, podneo je neopozivu ostavku! Ništa nije vredeo ni burni protest javnosti. I narednih godina bilo je ostavki u komisijama, upliva i raznih uticaja sa strane, mešetarenja. Nešto što je trebalo da bude čin časti, stavljeno je na stub srama. Vrhunski umetnici našli su se u društvu izvođača koji ne samo da su počinjali u kafanama već su i kao dobitnici nacionalnog priznanja nastavili da pevaju po kafanama i učestvuju u TV rijalitima.
Mraoviću posebno smeta što ne pišem i o sportskim nacionalnim priznanjima. Pa nisam ja sportski novinar, mada sam se i tu obavestila. Od 2006 godine, kod sportista nema skandala. Bar ne većih. Kod sportista, poslednjom Uredbom iz 2013 godine, granica starosti za dobijanje nacionalnog priznanja je pomerena sa 35, na 40 godina života. Osvajači olimpijskih medalja, svetskog i evropskog prvenstva dobijaju doživotni novčani iznos, ali i diplomu. Dakle, tu nema, niti može biti upliva politike, veza i vezica, simpatija i antipatija; medalje govore sve! Zavisno od olimpijskog zlata‚ srebra‚ ili bronze sportisti dobijaju precizno utvrđene iznose. Predviđeni su i kazneni poeni, oduzimanje priznanja i ukidanje doživotne prinadležnosti ukoliko sportista svojim ponašanjem naruši ugled priznanja ili ugled države Srbije. Bar do sada, ovakav sistem je nekompromitovan. Što, očigledno, nije slučaj sa kulturom.
Prihvatam optužbu da sam „mrziteljka kulture” zato što smatram da ako si neko ko je doprineo ugledu ove zemlje, ne treba čekati penziju, pa na nju dodavati još jednu. Kao što smatram da o socijalno ugroženima, valjda treba brinuti iz nekih drugih fondova, što bi trebalo da bude prevashodno briga i njihovih udruženja.
Vrhunac zluradosti Mraovića, poziv članovima Nacionalnog saveta za kulturu (u kojem su takođe i neki nacionalni penzioneri, koji uz to za svoje savete traže dodatne, zamašne honorare, što je ministar Tasovac glatko odbio) da se „odrede prema uvredljivoj kampanji Mirjane Radošević protiv nacionalnog priznanja i zaslužnih umetnika, njihovih članova”.
Kao u neka mračna vremena. Pripisujem to recidivima dugogodišnje partijske pripadnosti D. Mraovića. Ja, Mraoviću, nisam iz te priče, mislim bilo čije pripadnosti, pa tim rešetom, plašite neku drugu mečku. Ne umišljajte kako ja ovu polemiku koristim u svrhu lične promocije. Moj novinarski rad je tokom četiri decenije dovoljno vrednovan i verifikovan. Ja sam prezadovoljna.
Usred ove polemike, piše pismo ministru kulture, u kome baš otužno, onako šlihterski, predlaže da se nacionalnim penzionerima, linearno, dakle i njemu, Mraoviću, tih 50.000 dinara, mesečno umanji u korist postradalih u poplavama. Koliko sam pratila donacije, za sada je jedini nacionalni penzioner Vladimir Veličković, i pre ovog apela, dao svoj prilog. Na apel Mraovića, niko se nije oglasio, a nije reagovao ni ministar.
Na kraju teksta u „Politici” Mraović najavljuje da više neće da se oglašava. Međutim, ja ne odustajem. Zajedno sa kolegama novinarima, posle nekoliko godina pisanja i brojnih TV emisija, zbog negodovanja javnosti, ali i jednog broja umetnika i kulturnih radnika, očekujem da se oglase u Ministarstvu kulture, u vladi ili parlamentu.
Prošla godina je prvi put prošla bez konkursa, da li će i ova? Dobitnici ćute, 50.000 dinara neto im svakog meseca uredno leže na tekući račun, oni koji čekaju priznanje, isto tako ćute, osim protesta grupe književnika iz Vojvodine. Znaju valjda razloge.
Novinar
Mirjana Radošević
objavljeno: 04.06.2014.
Pogledaj vesti o: Penzija
