Izvor: Politika, 15.Apr.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miloš pola veka u starosnoj penziji
Bivši policajac iz Prijepolja u 92. godini navršava 50 leta penzijskog staža, a još uvek može da uradi dvadesetak sklekova
Prijepolje – Godine svog neobično dugog penzijskog staža, možda rekordnog za starosne penzionere kod nas, sabira Miloš Lučić (92), vitalni starina iz Prijepolja.
– Za pola godine navršava se tačno pola veka otkad sam u starosnoj penziji. U januaru naredne primiću 600. penziju – računa ovaj bivši komandir narodne milicije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ne sumnja da će tu jubilarnu isplatu dočekati. – Nameravam i stotu godinu da preguram, idem do sto pet pa opet – kaže u šali i zbilji, jer je zdravlje očuvao.
Šeta deda Miloš svaki dan po pet-šest kilometara, uz to kad vreme dozvoli neumorno radi u seoskom voćnjaku. I uredno vežba, telo čeliči: u desetoj deceniji još može da uradi seriju od dvadesetak sklekova ili trbušnjaka. – Osmeh je recept za dug život – dodaje.
No, u mladosti nije imao mnogo razloga za osmeh. Kao zemljoradnik, sa četiri osnovne, stupio je čim se zaratilo u partizane. Ratovao, namučio se, četiri puta je tokom rata ranjavan: jednom mu metak prošao kroz stomak i izašao iz njega, drugi put mu kosti izlomljene u levoj ruci. Ali svemu odoleo Miloš i ordenje za hrabrost stekao, pa odmah posle rata počeo da radi u narodnoj miliciji. Završio najpre školu za milicijskog rukovodioca a potom i partijsku, te krajem četrdesetih postao komandir milicije: prvo sa službom u Brodarevu, pa u Novom Pazaru, na Jabuci...
– Sredinom pedesetih zatražim premeštaj sa Jabuke u Prijepolje. Najmlađi od tri moja sina bio je bolešljiv, pa sam to uradio da bismo bili bliži lekaru. Prihvate moju molbu, ali da radim kao običan milicioner. Tako i bude, s tim što vremenom postadoh komandir prijepoljske saobraćajne milicije. S tog mesta, u 43. godini, otišao sam u penziju 1. januara 1966. godine. Bila je to puna starosna penzija: ukupno 35 godina i devet meseci radnog staža (a tada se penzionisalo sa stažom od 35 godina), u šta mi je uračunato učešće u ratu, kao i beneficije za rad u miliciji – dobro se seća Miloš.
No, nije mirovao tadašnji mladi penzioner. Nastavio je rad, ali honorarni: bio četiri i po godine šef menze u prijepoljskom pogonu FAP-a. Posle se aktivirao u boračkoj organizaciji. Prvo je postao sekretar prijepoljskog Saveza boraca, a potom i predsednik. Na toj funkciji je celu deceniju, i sada, a ujedno i delegat republičkog odbora Subnora. Njegova penzija je, inače, bila 36.000 pa smanjena za onih deset odsto, a kao ranjenik iz rata prima i invalidninu s dodatkom u iznosu od 12.000 dinara.
Lučić je udovac poslednjih šest godina. Ima tri sina, sedmoro unuka i dve praunuke. Živi u Prijepolju sa porodicom najstarijeg sina. Omiljen je među mlađima, jer se uvek s njima druži i šali. Mezimica mu je praunuka Minja, koja je tek pošla u školu, po čijoj „naredbi“ pradeda uvek uradi seriju sklekova. Miloševa snaha Radmila kaže za naš list da on uredno živi i ni u čemu ne preteruje, te da poslednjih decenija nije bio ozbiljnije bolestan. – Vitalan je veoma, hitar kao mladić. Jede sve i ne bira, ali umereno: doručak mu je najvažniji, ručak važan, a večeru preskače. Popije i čašicu rakije. A kad je lepo vreme odlazi u svoje rodno selo Dumljane gde ima voćnjak i tu neumorno radi mesecima – priča nam Radmila, što Miloš potvrđuje: – U voćnjaku na osam ari gajim desetak vrsta voća, imam i pčelinjak, vratio sam se u stare dane zemljoradnji. A rad ne da bolesti da prevlada: stezala me je ranije reuma, ali sad je nema. Izgleda da je i ona ostarila, pa nestala.
Naš sagovornik dodaje da su dobro raspoloženje, osmeh, spremnost da se našali njegov recept za dug život. I umerenost u svemu, stalna šetnja, pa i pesma koju uvek započne kad je u kakvom društvu.
Branko Pejović
objavljeno: 16.04.2015.
