Izvor: MozzartSport.com, 22.Jul.2016, 13:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dali su mu sve, sad je vreme da mu kažu - hvala!

Ivan Tomić, najveći gubitnik Partizanove eliminacije iz Evrope

Dočekan je raširenih ruku, otići će podvijenog repa. Kao da Isus lično dolazi u Partizan, da ga spase od rđave rabote Zorana Milinkovića i Ljubinka Drulovića, ušetao je Ivan Tomić s kraja decembra u Humsku 1 uveren da će sklopiti razmontirani Parni valjak i vratiti ga u vozno stanje, međutim, posle >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << samo sedam meseci njegov auto više liči na - krntiju.

Razvaljen. Polupan. U kanalu. Istom onom u kom ga je zatekao.

Pored njega prolaze brži, spretniji, veštiji, ostavljajući trenera crno-belih da se zapita hoće li podneti ostavku ili će sačekati da ga smene rukovodioci, koji bi, takođe, trebalo da se zapitaju za svoj status. To je jedina dilema u klubu slavne prošlosti, urušene sadašnjosti i zamagljene budućnosti, pošto ona da li bi Ivan Tomić trebalo da ostane šef struke ne bi smela da postoji posle poražavajuće eliminacije od Zaglebja.

Tomić je imao sve. Idealnu startnu poziciju. Vreme da skroji tim po meri. Slobodu u odlučivanju. Svojevoljan izbor saradnika i igrača na koje (ne) računa. U poslednjih mesec dana čak i potpuni mir, jer su utihnuli napadi iz opozicionih redova...

Kad je na praktičnom primeru trebalo da pokaže dokle je stigao u razvoju trenerske ličnosti unazadio je i sebe i Partizan. Zbog toga je razlaz neminovan. Baš kao i u zimu 2009, samo što je tad sa funkcije sportskog direktora napustio crno-bele usled verovanja da je potrebno menjati rukovodstvo, ali je bar imao rezultate (dve duple krune i dva učešća i grupnoj fazi Lige Evrope), dok sad ni on, ni oni koji su ga postavili, nemaju argument kojim bi odbranili ostanak na klupi.

Ivan Tomić je imao potpunu autonomiju u postupcima. Sve što je tražio, dobio je. Zimus je oterao zamenika kapitena Stefana Babovića i rekao da mu nije potreban Ivan Šaponjić (prodat Benfiki), objavivši da ne računa na igrače poput Nikole Trujića, Filipa Kneževića... Ovog leta se neshvatljivo odrekao Marka Jovanovića i trenirao strogoću nad bugarskim internacionalcima Ivanu Bandalovskom i Valeriju Božinovu, stvarajući uglavnom kod mlađih igrača mit o sebi kao gospodaru svlačionice. Čini se da se upravo zbog toga vremenom Tomićeva autokratija pretvorila u naznake Partizanove anarhije, da bi u Lubinu sve poprimilo obrise tragedije.

Nesagledivih posledica.

Pre nego što ode, Ivan Tomić bi morao da objasni kako je to njegov Partizan u revanšu šutnuo Zaglebju u okvir gola jedini put tek u 96. minutu?

Kako to da je kompletne pripreme uigravao Gregora Balažica, a onda ga ni na jednoj utakmici nije koristio?

Kako to da Nemanja Miletić, za koga je tvrdio da ima rezultate testiranja na nivou Lige šampiona, nema mesta ni u 18?

Kako to da Valeri Božinov, sa svim svojim manama, nije bio ni među putnicima u Poljsku, a prošle sezone je dao 18 i namestio osam golova?

Kako to da sedam meseci traži igru, a ili nema špica ili nije napravio igru za špica?

Kako to nema hrabrosti da upari dva centarfora, kako god da se zovu, pa da Partizan shodno tradiciji, igra, na primer, kao u vreme kad su zajedno taj dres nosili Stevan Jovetić i Lamin Dijara?

Kako to da mu najzvučnija srpska pojačanja Miroslav Radović i Nikola Đurđić izgledaju toliko beskorisno da bi veća korist bila da su sedeli na klupi?

I još mnogo „kako to“, od kojih bi, posle podsećanja na Fljamurtari, Kroaciju, bečki Rapid i Šamrok, najzvučnije trebalo da bude: kako to da je još trener Partizana?

(FOTO: FK Partizan)

Nastavak na MozzartSport.com...