Izvor: MozzartSport.com, 13.Avg.2017, 12:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Popodne jednog klovna

Njegov fudbalski put je bio sličan onome Vesa Morgana, recimo: dobar deo karijere proveo je u nižerazrednim klubovima, od kojih su neki jedva poluprofesionalni, ako i to, a potom se desio sudbinski susret sa Vigan Atletikom, jedno vreme “Lesterom pre Lestera” (iako je taj grad bio bastion ragbi lige), sa kojim je Bulard rastao i rastao, pa su od Treće divizije stigli do Premijer lige i do finala Liga kupa

Kada u popodnevnim časovima, na prvom od tri vezana gostovanja – >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Olimpijski stadion je zauzet zbog Svetskog prvenstva u atletici – Vest Hem Slavena Bilića izađe na megdan Murinjovom još skupocenijem Mančester Junajtedu, to bi mogao da bude šlag na slasnoj torti prvog kola Premijer lige, koja je valjda i najnevernijim tomislavima među nama pokazala da je, ako i dalje ne najbolja, onda zasigurno najveća liga na svetu.

Da, Čičarito opet na Old Trafordu, Lukaku nameran da odmah pokaže da vredi sav onaj novac, Pogba uvek u tom fazonu, ali šta s tim, Arnautović najzad u sistemu koji bi mogao da mu odgovara više nego Stoukov, Portugalčeva presudna druga i Hrvatova odsudna treća sezona, u samom povoju... Mogao bi to da bude spektakl.

Ili bi moglo da bude – i biće – baš dosadno?

Jedan čovek uzdaće se da ne bude tako, i iz profesionalnih i iz vrlo privatnih razloga. Donedavno trener u pokušaju, a od ovog meseca jedan od voditelja kultne fudbalske emisije “Soccer AM”, tog zabavnog, šarenog odgovora Sky Sportsa na kultni i ozbiljniji “Match of the Day” na Bi-Bi-Siju je i veliki navijač Vest Hem Junajteda.

A u stvari bi bilo divno da i na terenu, a ne tek u komentatorskoj loži, postoji iko nalik onome što je bio Džimi Bulard – jer o njemu je reč – za svoje igračke karijere, možda prekratke ali zapaljive i beskrajno simpatične.

Bio je maskota. Bio je ikona. Bio je dvorska luda i grlati kapiten, po potrebi i po raspoloženju. Šoumen i solidan, mada lenj fudbaler, koji je ostavio više traga u prvenstvu od mnogo izvikanijih igrača.

Natmurenim licima, lihvarima, onima koji brinu samo o milionima funti ovih dana, onima koji tvrde da je sve otišlo u tri lepe premijerligaške materine – a o likovima iz Pariza i Katara da i ne govorimo – svima koji bi da vas ubede kako je moderni fudbal tako ozbiljna stvar (ah, pa nije li i Murinjo prečesto takav?), kako bi svima njima, i svima nama, legao jedan Džimi Bulard, da udari macolu ozbiljnosti i u najšareniji fudbalski cirkus, koji se već duže vreme bavi samo dresiranjem životinja, vrati davno proterane klovnove.

Bulard pre Bakajoka i Bernarda Silve? Što da ne.

Ovi su redovi dosad verovatno značili samo onima koji su baš voleli engleski fudbal u prethodnoj deceniji, pošto slava momka koji je ličio na lika iz filma “Maska” (igrao ga je Erik Stolc) nikada nije postala globalna; ne ni zbog nedostatka truda, koliko zbog povreda koje su ga omele da nastupi za reprezentaciju Engleske, iako je tri puta pozivan u dres sa tri lava na grudima.

Ha, bila je i ona priča da je Džimijeva baba bila Nemica, pa da je “Elf” ozbiljno razmatrao da ga bezecuje, ali sa Bulardom nikada niste bili načisto da li vas zeza ili je to istina.

Možete zamisliti plavokosog “Badžija”, koji je od svoje konstitucije i svog fizičkog izgleda napravio izuzetno uspelu foru – kao oni ne previše naočiti, ali baš duhoviti likovi koji smuvaju kraljicu mature, i niko ne može da bude ni ljubomoran – kako biva delom Lesterove zlatne generacije, i da je samo koju godinu mlađi, sigurno bi se nekako umuvao među bratiju koja je učinila nemoguće.

Njegov fudbalski put je bio sličan onome Vesa Morgana, recimo: dobar deo karijere proveo je u nižerazrednim klubovima, od kojih su neki jedva poluprofesionalni, ako i to, a potom se desio sudbinski susret sa Vigan Atletikom, jedno vreme “Lesterom pre Lestera” (iako je taj grad bio bastion ragbi lige), sa kojim je Bulard rastao i rastao, pa su od Treće divizije stigli do Premijer lige i do finala Liga kupa.

Tadašnji Vigan, baš kao i sadašnji Lester – mada su i Barnli i Bornmut slični timovi – bio je klub koji je više uspevao srcem nego suvim kvalitetom, a Džimi Bulard funkcionisao je kao frontmen, onaj koji je uspevao da od svoje sabraće izvuče najbolje, kao i da zapali masu na tribinama, koja bi potom povratnom spregom dodavala gas ekipi.

Pamtiće se kako je u Halu imitirao “team talk” Fila Brauna; kako je posle jednog pogibeljnog starta Dankana Fergusona rekao Ludom Psu “Vidimo se u tunelu, matori”, iako je bio za dve glave niži i za tri para ramena uži od legende Evertona; pamtiće se kako je, kada je nestala struja na meču protiv Arsenala, uzeo loptu i u mraku driblao sve igrače, zaustavivši se samo na trenutak da skine gaće Frediju Ljungbergu...

Pamtiće se kako je, takođe protiv Evertona, preskočio preko igrača kao u američkom fudbalu (“Morao sam nešto da uradim, bila je to jedna od onih utakmica u utorak uveče koju gleda možda petoro ljudi u čitavoj Engleskoj”); pamtiće se i kad je potopio saigračev kabriolet ili kad je organizovao ceo tim da piški u flašu afteršejva novog saigrača; a tek kada je svojim ponosom izmasirao leđa Pape Buba Diopa (a s njim bi se trebalo kačiti manje čak nego i sa Dankanom); ili kada je igračima Real Madrida, s kojima su fulamovci bili u istom hotelu, svirao “Old McDonald had a farm” na mandolini.

Pamtiće se, iako su se možda već odavno, tako to bude, zaboravili svi oni golovi, razorni šut desnicom, slobodnjaci i penali u skoro tri stotine mečeva koje je igrao u profesionalnim ligama.

Klovnovi – odličan tekst na blogu These Football Times brani poređenje “Buldoga” sa cirkuzantima – uvek su epizodna uloga, intermeco između glavnih nastupa...

Iz Vigana je prešao u Fulam, doveo ga je Kris Kolman za dva miliona funti i do današnjeg dana tvrdi da nije zažalio, iz Fulama, gde će mu nastradati koleno, u Hal, a kako dobre ljude i onaj gore čuva, njemu se dogodilo nešto za današnje prilike neverovatno: iako je s Halom dogovorio platu od 40.000 funti nedeljno, na potpisivanju ugovora video je da na papiru stoji 55.000 funti plus još 6.000 funti po svakoj odigranoj utakmici.

"Pitao sam je li ovo neka greška, a moj agent mi je rekao da su samo pogrešili i da će to ispraviti. Ali nikad nisu. Do današnjeg dana sam zahvalan Hal Sitiju. Promenili su moj život nabolje. Trošim kao lud", pričao je i godinama kasnije.

Nije zbog para, onda, otišao u rijaliti-šou “I'm a Celebrity”, niti je zbog autorskog honorara izdao autobiografiju pod nazovom “Bend It like Bullard”.

Bulard je u karijeri dugoj deceniju i po dokazao da možeš da se dobro zabavljaš, da ličiš na ono zaigrano dete na terenima iza škole, koje se kladi u pogađanje loptom u nizozemske delove leđa, ali da i dalje budeš profesionalac; da spadala i zafrkanti nisu toliko nepoželjni.

“Džoker” je posle stravične povrede, nakon sudara sa Skotom Parkerom (neki su doslovno povraćali na terenu kada su videli na šta mu liči koleno), potom završio karijeru u MK Donsu, nestao sa svačijeg radara, proletos napravio sasvim solidne trenerske korake (pre toga se vratio na mesto odakle je sve počelo, zaduživši trenerske značke u čuvenoj akademiji Vest Hema) u sedmoj ligi, što znači da ni najposvećeniji pratioci nisu mogli da iskopaju bogznašta o njemu, tek da bi se vratio u prajm-tajm i, makar i na taj način, u Premijer ligu.

Ove nedelje, 13. avgusta, Premijer liga će posle matinea Njukasla i Totenhema – tu može da bude svašta, videli smo u subotu kako bogovi umeju da padnu na teme – dobiti i još jedan derbi. Junajted i Vest Hem možda će odigrati fantastičnu utakmicu, dostojnu imena i svih pojačanja, i Murinja i Slavena Bilića.

A možda će biti baš dosadno, i svima će zafaliti taj jedan zabavljač, koji bi nam pokazao da fudbal može da bude fudbal čak i kad je neozbiljan.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre

Nastavak na MozzartSport.com...