Izvor: Luftika.rs, 08.Mar.2016, 21:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Petrović, slikar na poslednjem putovanju
Vladimir Petrović, slikar talenta kakav se retko viđa, krenuo je na svoje poslednje putovanje 7. marta 2016. godine. Koliko je bio nesrećan, verovatno je samo on znao. Ono anđeosko i ono demonsko, što u svakom čoveku stanuju, malo gde su takve bure i lomove izazivali kao u njegovoj krhkoj duši.
S Vladimirom Petrovićem sam uradio prvi intervju pre 12 godina. U međuvremenu, živeo je i radio svuda: od Kanarskih ostrva, preko Budimpešte do Sankt Petersburga, oslikavao je ikone u Istanbulu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << slikao na primorju, u Jerusalimu, Sloveniji, ali se uvek vraćao u Novi Sad. Više od 15 godina je imao svoje mesto u Zmaj Jovinoj ulici, gde je po suncu, vetru i kiši, uvek s osmehom, crtao i slikao. I nevin je ležao u zatvoru, pošto je odrobijao pola godine tuđe robije. Sada, kad ga više nema, na njegovom Facebook profilu javljaju se brojni ljudi kojima je poklanjao i darivao portrete, ikone ili pejzaže. Između ostalog, napravio je idejno rešenje sadašnjeg logoa Luftike. Jednostavno, bio je predobar za ovaj svet. I podjednako talentovan.
U Carigradskoj patrijaršiji
Pod naslovom „San bez nametnute percepcije“, taj intervju je objavljen u novinama koje su kasnije upokojili nekakvi kriminalni likovi. Ovo je delić Vladine priče.
– Imao sam od roditelja slobodu da se krećem gde god sam hteo, a to jednom detetu otvara mogućnost ne samo za igru, nego i za velike istraživačke poduhvate. Hvatao sam zmije, guštere i mačke, skakao s velikih visina, palio brdo, ali zbog toga se kajem. Nikad nisam bio uhvaćen, ali hteo sam da vidim kako dolazi avion da gasi požar. Lep, veliki žuti avion, „kanader“, preletao je iznad mene dok sam s vrha zgrade posmatrao kako plamen guta šumu.
Cetinjska priča
– Tamo sam najviše naučio, jer mi je u srednjoj školi, tek osnovanoj, predavala jaka ekipa profesora. Bio sam sam, gotovo dečak i tu sam osetio da mi je život pukao. Bilo je teško, užasno. Hranio sam jednom dnevno, ratlukom i urmašicama. Dok sam sanjao o slanini i šunki, krao sam dunje. Cetinje je na meni ostavilo neizbrisiv trag, To je raj i pakao, ujedno. Tamo ima mnogo stvaralačke energije, nestvarno mnogo motiva. Najbolje i najgore ljude upoznao sam tamo. S druge strane, pakao i danas tamo postoji. Kako postoje dobri i loši ljudi u kontrasnom odnosu, pogotovo tamo, možete videti divove iz bajki, ali i zle i plitkoumne ljude, koji pokušavaju da ismejavaju intelektualnu elitu. To je taj materijalni pakao. Tamo ima dosta dobrih slikara. Na Cetinju, zapravo, sve stvari poprimaju svoj najekstremniji oblik, i nema skrivenih momenata. Postoji i druga podela, politička. To je priča o tome ko gde loži badnjak. Ipak, Cetinje mi je ostalo u lepom sećanju i uvek se tamo vraćam. Zahvalan sam tom gradu za formiranje svog talenta, ali i ličnosti. Bio sam dete i bio sam sam. Napadali su me, ma kako to otrcano zvuči, po nacionalnoj osnovi i zato sam otišao u Novi Sad.
Novosadska priča
– Odluka je bila potpuno prirodna. Morao sam promeniti nešto. Novi Sad me je privlačio po nagonu, nikakve priče nisam čuo o tom gradu. Kasnije se desilo, nezavisno od tog, da se i moja porodica doselila ovamo. U cetinjskoj školi sam imao konkurenciju, a ovde toga nije bilo. Ovde su me posmatrali kao da sam neko čudo, što je i mene začudilo. To je išlo dotle da su mi predložili da za maturski rad polažem slikarstvo, iako sam pohađao grafički dizajn. To je bio presedan. Ipak, ovde sam naučio dosta o dizajnu, a tamo toga nije bilo.
Poslednji pozdrav
Akademija
– Akademija je akademija a umetnost – umetnost. Prva dva pokušaja da se upišem bila su bezuspešna – prvi put sam bio 150. a drugi – 90. na rang listi. Ironično, s istom mapom sam otišao 1998. i bio prvi na listi. Išao sam do pola druge godine, a onda pokupio stvari i otišao u šumu da radim ono što hoću. Mladi ljudi danas slikaju ono što im je nametnuto, umetnost je postala moda. Oko nas su semafori, žmigavci, trougli i onda ljudi to slikaju. A treba ostati priseban i svoj, odupreti se svakodnevnoj, nametnutoj percepciji.
Na Akademiji sam počeo da radim jednu sliku, koja je, kasnije će se ispostaviti, bila prekretnica u mom slikarstvu, ali i životu. Radeći tu sliku na Akademiji, ja sam, jednostavno, blokirao. Nisam mogao dalje. Tada sam pokupio stvari i otišao. Sliku sam završio kući, na Fruškoj gori. Jedino sam je mogao završiti u miru svog sveta, i bio sam presrećan. Naziv te slike je „Jedan“.
Prodaja
– U martu 1994. prodao sam prvu sliku, za 300 dinara u dve rate. Ovih deset godina prodajem realizam – pejzaže, portrete, mrtve prirode. Dosad sam prodao 300 slika. Morao sam stalno da radim, a slike koje su imenovane brojevima su izrazito autorske. Ima ih sedam. Voleo bih da uradim „Deset“, pa odmah za njom „Jedanaest“, a da između toga ne moram da slikam da preživim, mada je toga bilo najviše. Ipak, portrete smatram vrlo ozbiljim poduhvatom, a mislim da je jedna petina onih koje sam uradio izuzetno dobra, pogotovo ako je ulje na platnu. No, sve je to lepo i prodato, a moje slike su u Japanu, Ženevi, po celoj Evropi.
Foto: Milenko Stanković
Na otvorenom
– U Novom Sad slikam leti, kada nisam na moru. Radim na ulici, trgovima, sajmovima… Zaradim nešto skromno, ali, pošto sam mlad, vežbam ruku. Portret je najteži i ja pokušavam oslikam psihološki sklop čoveka. Veličina i boja očiju, blizina zenica, izgled nosa, glave, brade govori dosta o čoveku i mi deluje vrlo interesantno. Planiram da radim lepe i kompleksne slike. Ipak, moj jedini materijalni izlaz je, kao i za sve mlade ljude, u inostranstvu. Žalosno, ali je tako.
Vizija
– Sit čovek ne može da stvara novo. Može, ako i dalje radi i ima svest o tome kako je stekao to što ima. Ja nikad nisam sit bio. Verujem u bolje, jer verujem da vredim i u svoj rad. Kad padneš, moraš da ustaneš, ne možeš da se tociljaš na kolenima i da ih guliš. Ipak, ako mi pukne film, otići ću u pevače. Znam da pevam, i tako ću nahraniti svoju decu, rodbinu, unuke.
Idi na naslovnu
Ili
Pogledaj galeriju slika Vladimira Petrovića
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item1 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/vladimir-petrovic-ulje-na-platnu-5-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item2 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/vladimir-petrovic-ulje-na-platnu-3-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item3 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/vladimir-petrovic-ulje-na-platnu-2-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item4 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/vladimir-petrovic-ulje-na-platnu-1-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item5 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/vladimir-petrovic-ulje-na-platnu-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
#td_uid_1_56e12b5e25dde .td-doubleSlider-2 .td-item6 {
background: url(http://foto1.luftika.rs/uploads/2016/03/4-80x60.jpg) 0 0 no-repeat;
}
1 of 6
