Izvor: Radio 021, 25.Feb.2021, 17:21
Udari te auto i šta ćeš: Crveno – staneš, zeleno – kreneš, džaba...
Često su se proteklih dana mogle pročitati vesti o tome kako su oboreni biciklisti diljem Novog Sada i čovek se stalno pita, pa šta rade ti biciklisti kada bivaju oboreni?! A onda to doživiš u punom sjaju, prelazeći na zelenom kod "Norka".
Vrag ne spava, zvuči jedna narodna mudrolija. Narodu nikad ne treba verovati, ali i to pravilo ima izuzetak, upravo u vidu rečenice s početka. Naime...
Proteklih dana često su se mogle pročitati vesti o tome kako su oboreni >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << biciklisti diljem Novog Sada, ne jedan ili dva, već skoro svakog dana bar trojica i čovek se stalno pita, pa šta rade ti biciklisti kada bivaju oboreni?! Kuda voze, kuda gledaju?! A onda ti odgovor stigne iz prve ruke, saznaš to u punom sjaju, na zelenom svetlu, na prelazu od "Lilija" ka "DM-u", u samom centru grada.
Uznemirujuće subverzivan osećaj užasa i bezizlaza je momenat udarca automobila u bicikl, u punoj brzini, u polukružnom voleju, koji iz, razmišljaš posle do kasno u noć, neshvatljivog razloga izvodi vozač, hoteći samo da bude brži od života.
Ne znaš da li si rekao, ili si hteo da kažeš: "Pa čoveče, zeleno je, zar ne vidiš?!", ali lepo u deliću milisekunde vidiš da nemaš kuda, vidiš da te udara automobil - nemaš gde: levo je on, desno su pešaci koji su zajedno sa tobom krenuli da pređu ulicu. Gotovo je, misliš, hauba ti ne gine, to je to...
U sledećem trenutku klizneš na asfalt - ni Milka Babović ne bi umela da odredi da li je to bio neki priprosti "tulup" ili raskošni "dupli aksl", kola su stala kod tvog levog ramena, bicikl je na tebi, pokušavaš da ustaneš, ne ide, ljudi oko tebe govore da ne ustaješ, možda je nešto slomljeno, ti tvrdoglavo tražiš ruke, pružaju ih sa svih strana, ustaju te, pomažu do trotoara... U glavi ti zuji strah, članak ubija od bola, oko tebe trube oni preostali što bi da budu brži od života, trube automobilu-oboritelju koji otvorenih vrata stoji na pešačkom...
Šta sve još kroz prestravljenu glavu prođe do kraja večeri i noći, ne staje u jednu crticu: što si išao na taj prelaz, a ne na onaj prema SNP-u, kako ćeš sad kući, to što moraš da odložiš sutrašnji susret sa jednim izuzetnim čovekom, što odlažeš direktan susret sa prolećem u februaru, kad ćeš opet na bajs, šiz što znaš da će sad sve na neko vreme morati da bude drugačije...
Misli se roje i roje, cele večeri dok ti post festum podrhtava telo i tresu se ruke. Zglob tokom noći zalivaš čime se god setiš, kao led hladnom vodom, sa friz gelom preteraš toliko da ne osećaš ni zglob, ni stopalo, na koncu se setiš i travarice, izručiš tu pola litre: da neki znaju gde je sad prolivaš, tačno bi te tužili Centru za socijalni rad!
Dok toneš u san, priviđaju ti se semafori: Crveno – staneš, zeleno – kreneš, ili je možda ipak obrnuto??!!
P.S. Vozač automobila je posle prvobitne rečenice "Taman se upalilo zeleno kada sam skrenuo", bio oduvan povicima pešaka da nije tačno, da je zeleno uveliko bilo kada je, na sredini pešačkog gotovo, uleteo među nas. Odmah potom, priznao je da je kriv, a do kraja večeri i da je u tom trenutku samo spustio pogled na telefon...
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
