Izvor: Radio 021, 02.Apr.2017, 18:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se dešava u mozgu osobe koja prestane da veruje u Boga?
Šta se događa u čoveku kada prestane da veruje u Boga? Verovali ili ne, to iskustvo slično je skidanju s droge kod narkomana.
Novinarka Vicea, Karolin Biton svoje je iskustvo prelaska iz vernika u ateistu pretočila u veoma zanimljiv tekst objavljen na Tonicu, a mi ga prenosimo u celosti.
"Moja vera u Boga nije odjednom nestala - ona je lagano sagorevala. Izgubila sam nevinost sa 16 godina. Prestala sam da idem u crkvu. Iskradala sam se iz kuće u kasne noćne sate. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << Da bi me kaznila, mama me je terala da napamet učim bibilijske stihove, recitovala sam ih kao recepte.
Nisam bila jedino dete koje je prestalo da veruje. Rekordni broj mladih Amerikanaca izjavio je da nema religijska osećanja (35 odsto), iako je 91 odsto njih odraslo u religioznim porodicama. Naš gubitak vere događao se postupno. Samo jedan odsto Amerikanaca je prestalo da veruje odjednom, nakon neke veće krize. Njih 36 odsto postalo je razočarano svime, a sedam odsto njih kaže da su im stavovi i gledišta evoluirali.
To je kao kad veruješ u Deda Mraza. Psiholozi Talija Goldstin i Žaklin Vuli otkrile su da deca prestaju da veruju u Deda Mraza postupno, to se ne događa odednom. Deca najpre misle da je Deda Mraz kojeg vide u tržnom centru stvaran, onda misle da nije stvaran, ali da magično komunicira sa stvarnim Deda Mrazom i tako sve dok ne shvate da je to samo čovek u kostimu Deda Mraza. "Deca ne isključuju veru samo tako", kaže Goldstin.
Slično tome, i gubljenje vere događa se postupno.
Nekada sam volela ilustrovanu dečju Bibliju koju mi je mama poklonila. Jonino lice unutar ogromnog kita mi je pružalo ugodan, topao osećaj. Moj mozak je stvarao te osećaje. Kada uživamo u religijskim emocijama, poput maminog zagrljaja dok čitamo Bibliju, naš mozak aktivira zone koje šalju pozitivne, nagradne signale. Vremenom, religiozne ideje same po sebi postaju nagrada. To je moćna, nesvesna motivacija koja te tera da nastaviš da veruješ.
"Religija deluje baš poput droge, kokaina ili metamfetamina. Ili kao muzika ili kao ljubav", kaže Džefri Anderson profesor radiologije na Univerzitetu Juta gde proučava kako religija utiče na mozak. "Sva ta iskustva donose neku vrstu nagrade, fizički je to ista reakcija", tvrdi on.
Kada sam počela svoju šarenu Bibliju da doživljavam kao dosadnu i detinjastu, one zone u mozgu koje šalju pozitivne i nagradne signale polako su postajale manje aktivne. Religijsko iskustvo mi je davalo manje zadovoljstva. To se događa ljudima koji boluju od Parkinsonove bolesti koja utiče na te "nagradne" centre u mozgu. Anderson kaže da ljudi koji boluju od Parkinsonove bolesti imaju veće šanse da izgube i veru u Boga.
U sedmom razredu naučila sam da su ljudi evoluirali kroz šest miliona godina, a ne sedam dana. Ironično, evolucija mozga je ono što nam omogućava da uopšte verujemo u religiju. Najveći deo religijskih uverenja nalazi se u najrazvijenijem delu mozga, frontalnom režnju. To možda objašnjava zašto je religija povezana samo s ljudima.
Dugo vremena sam verovala i u kreacionizam, u Boga s kojim bih se mogla rukovati, i hladni naučni svet koji nije mario za mene. Jer kad izgubimo veru, već postojeće mreže verovanja u našem mozgu ne nestaju, već se obnavljaju. Nešto kao garderoba. "Čak i ako neko odbaci veru, to ne znači da je bacio svu 'odeću' koju je dotad imao i da kupuje skroz novi set svega", kaže Džordan Grafman, profesor na Univerzitetu Nortvest koji se bavi istraživanjem mozga.
Nova verovanja se uklapaju u isti okvir verovanja kao i ona stara. Čak je moguće da postojeća mreža verovanja stvori temelje i stazu za nova. Vuli je tako otkrila da deca koja od ranije veruju u bića iz mašte, mnogo lakše poveruju u neka koja su izmislili istraživači za potrebe studije. "Mislim da je to zato jer oni imaju već neku mrežu u koju se ta bića mogu lako uklopiti", objašanjava. Nekad ta nova verovanja liče na stara, ali ponekad i ne.
Dok sam pokušavala da pomirim svoju veru u Boga sa sve većim znanjem o prirodnom svetu, pravila sam proizvoljne razlike. Bog nije mogao videti kad sam na WC-u, ali je mogao čuti moje molitve, odlučila sam. Na kraju nisam mogla da shvatim kako bi fizički mogao išta od ta dva.
Gubitak vere zbog nauke je česta pojava. Istraživanje iz 2016. godine pokazalo je da većina Amerikanaca prestaje da veruje u Boga iz tog razloga. "Racionalno razmišljanje izbacuje religiju kroz prozor", "Sada sam naučnik, ne mogu da verujem u čuda", samo su neka od objašnjenja.
Ali nije nauka uvek krivac za gubitak vere, već i kultura nauke. Svedočenja drugih imaju velik uticaj na naša verovanja. Mi se trudimo da uverimo malu decu u postojanje Deda Mraza i ona zbog toga veruju u njega.
Međutim, kad odemo na fakultet, kulturalna svedočansta se menjaju. Prevladava analitički, naučni pristup i ostaje jako malo mesta za Boga. Teturamo kući sa žurke razglabajući o besmislu zapadnjačkih religija. Stvaramo prijateljstva cinično izražavajući našu sumnju. Na faksu preispitujemo sve konzervativno. Tada naša tinejdžerska verovanja nestaju.
Kada konačno prekinemo s religijom, imamo povratni efekat. Ljudi koji su nekad bili religiozni uglavnom ta osećanja pokušavaju da ostvare boravkom u prirodi ili u proučavanju dubokoumnih naučnih ideja, kaže Patrik Maknamera, profesor neurologije na Univerzitetu u Bostonu. Te strasti naučnici nazivaju lažnom religijom.
Što se mene tiče, prerasla sam svoja religijska uverenja, ali nisam ih zakopala. Na neki malo verovatan način, nadam se da onaj koga predstavljaju gleda kako učim."
Autor: Index.hr/Foto: Pixabay
.jpg)
