Izvor: Luftika.rs, 09.Dec.2021, 19:53
Selo duhova okružen okeanom na kraju sveta
Nekoliko mesta na svetu, posebno u Britaniji, ostala su toliko izolovana i tako nepristupačna, da vam vetar ili vremenske prilike mogu potpuno pomeriti planove za putovanje.
Sveta Kilda je jedno od tih retkih mesta. Smešten oko 60 km zapadno, iznad otvorenih atlantskih voda od sledećeg naseljenog dela zemlje, ostrva Severni Jujst – arhipelag koji označava najudaljeniji deo spoljnih Hebrida Škotske i najudaljeniji deo Britanskih ostrva. Toliko je udaljeno da se često ne prikazuje na >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << mapama Britanije; tako mali, obično je izostavljen i sa mapa Evrope ili sveta.
Poznat je kao grad duhova. Hirta, glavno ostrvo Svete Kilde i jedino od četiri koja su ikada bila naseljena, napustili su njeni poslednji stanovnici 1930. godine. Bio je to kraj jedne ere, koja je nedavno zatvorena još definitivnije. Poslednji stanovnik je umro aprila ove godine. Selo sada održava Nacionalni fond za Škotsku kao mesto kulturnog nasleđa.
Jedini način da dođete do St Kilde je brodom. Ali kao što svaki mornar zna, okean ima svoje puteve. Udaljena lokacija arhipelaga nikada nije zaustavljala posetioce. Ljudi su prolazili kroz Svetu Kildu još pre 7.000 godina. Do 17. veka, Hirta je imala zajednicu od 180 ljudi.
Lokacija arhipelaga je takođe pomogla da postane najveća kolonija morskih ptica u severoistočnom Atlantiku, dom za oko milion ptica, uključujući najveću svetsku koloniju morusa i najveće kolonije fraterkula i burnjaka u EU. Nažalost, ove ptice su u opasnosti. Zahvaljujući nestašici hrane i drugim posledicama klimatskih promena, njihov broj je opao 90% za 15 godina.
Ove ptice su bile način na koji su Kildanovi preživeli. Osim što su ih jeli (retko su jeli ribu), ostrvljani su takođe prodavali, ili davali kao platu ostrvskom stanodavcu, svaki deo – od perja do ulja do mesa.
Kada se dođe do Hirte, mogu se uvideti i koristi lokacije. Tu su iznenađujuće moderne zgrade na ostrvu, vojne instalacije koje je postavilo Ministarstvo odbrane uz prenoćište, nered i centar za komunikacije, sve zabranjeno za javnost. Vojni objekti doprinose još misterioznijem osećaju na ostrvu.
Za tako malo ostrvo, selo je izgledalo iznenađujuće veliko. Većina od 40 kamenih kuća poređala se glavnom stazom nazvanom „Ulica“. Ispred nekih koliba stoje plakati od škriljaca, uredno ispisani u znak sećanja na poslednje stanovnike.
Iako ruševine mogu izgledati romantično, život ovde je bio sve samo ne takav. Obrađivati zemlju – kojoj nedostaje i drvo, bilo je teško. Zima je donosila veliku hladnoću i jake oluje. Čak je i lov na morske ptice bio izazov jer su se na arhipelagu zadržavale na. Tada su ih meštani lovili tako što su visili preko strmih ivica litica uz pomoć užeta, postavljajući zamke ili čak golim rukama.
Ali stanovnici su smislili genijalan način preživljavanja. Kamene kolibe su iskopane jedan metar u zemlju zbog izolacije, krovovi su bili pokriveni slamom, a potom vodootpornim katranom i busenom.
Ali stanovnici su smislili genijalne načine preživljavanja. Kamene kolibe poznate kao „crne kuće“ukopane su metar duboko u zemlju radi izolacije. Krovovi su bili slamnati, a zatim vodoizolovani katranom i busenjem trave.
A stoka, krave i ovce bile su unutar kuća. To je bio pametan, iako smrdljiv način da se kuća zagreje. Osim što bi koristili telesnu toplotu životinja, stanovnici bi po podu širili životinjski izmet – uključujući i izmet i leševe ptica. Slično kao podno grejanje, ali ne baš otmeno.
Do kraja zime pod se toliko “podigao” da su posetioci morali da se provlače kroz vrata na kolenima. U proleće bi ga iskopali i rasipali po svojim njivama što je bilo savršeno đubrivo.
Stanovnici iako samoodrživi, nisu bili izuzeti od modernog života. Do kasnog 19. veka, sve više turista je posećivalo Svetu Kildu. Ali način života ostrvljana bio je sramotan.
Tokom 1870-ih godina, koristeći donacije, upravnik ostrva je izgradio nove domove. Bili su moderni, baš kao i oni na kopnu, ali i potpuno neprikladni za život na ovakvom ostrvu. Limeni krovovi su ispuštali toplotu i prokišnjavali.
Prilikom prvog nevremena, prozori i vrata su odleteli sa šarki i odneli krovove. Meštani su se vratili u “crne kuće”. Nakon što je upravnik pokušao da izgradi zid od 2 metra i pričvrsti krovove, ostrvljanima je naređeno da se vrate u nove domove.
Takođe im je rečeno da ni pod kojim uslovima ne unose svoje životinje unutra. Čim ih je zahvatila hladnoća, mnogi nisu poslušali. Njihova težnja za preživljavanjem bila je prejaka.
Do 1930. ovi pokušaji „modernizacije“, zajedno sa sve većom svešću stanovnika o tome kakav je život na drugim mestima, doveli su do zahteva poslednjih 36 stanovnika. Tražili su od britanske vlade da ih preseli.
Ali koliko god da su znali da je to ispravna odluka, mnogi stanovnici su oklevali oko potpisivanja pisma.
Selo je potpuno nestalo. Tada je bilo jasno da Sveta Kilda možda može da bude jedino mesto na svetu koje je mimo većine mapa, a čak i samog vremena.
Patetično stremimo svemiru, a na Zemlji ima mesta na koja čovek nikada nije kročio
.jpg)
