Izvor: Vesti-online.com, 01.Jan.2012, 13:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zanimljiva istorija beogradskih mostova

Beograd je dobio još jedan most na koji se čekalo poslednjih 10 godina. Gradska vlast je odlučila da most bude poklon svim Beograđanima zbog čega je Nova godina mogla da se dočeka baš na njemu, da bi se u prvim minutima 2012. godine prešlo sa jedne na drugu obalu Save. Svi koji misle da je od otvaranja Mosta na Adi napravljen cirkus treba da znaju da je tako bilo uvek i svuda. Most kralja Aleksandra otvorila je kraljevska konjica i cela jugoslovenska vlada, a na mostu Crvene Armije >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << vrpcu je presekao Tito. Ako se pitate o kojima mostovima govorimo, pročitajte kratku i zanimljivu istoriju beogradskih ćuprija.

Priča o beogradskim mostovima podjednako je spektakularna kao ona o ćupriji na Drini iz Andrićevog romana. Mostovi su delili sudbinu svoga grada, pa su sa svakom novom vojskom rušeni i podizani na istom mestu, zbog čega je teško uhvatiti im hronološku nit.

Za svaki od njih vezana je makar po jedna interesantna priča, urbana legenda ili neverovatan graditeljski poduhvat, na koje treba podsetiti baš u trenutku kada novi most postaje deo beogradske istorije. Želimo Vam da sa novim Mostom kod Ade trošite što manje svog vremena, da nas dugo služi i bude inspiracija za neke nove generacije. I da što manje ljudi ubuduće poželi da sebi oduzme život sa njega ili bilo kog drugog.

Brankov most - zavrzlama oko imena: Pola Beograđana svakog dana pređe Brankovim mostom iz starog dela grada u novi. I svi ga znaju kao "Brankov". Ali kog Branka? Većina bi rekla da je most dobio ime po Branku Ćopiću koji je izvršio samoubstvo skočivši sa njega 1984. godine. Ali most je tako nazivan i pre ovog nesrećnog događaja, i to jer je nastavak Brankove ulice, koja je dobila ime po čuvenom pesniku Branku Radičeviću. Ali, ovde zavrzlama tek počinje.

Pošto je Most kralja Aleksandra Karađorđevića spojio Beograd sa Zemunom, između kojih se do tada putovalo skelom, most je u predratnom periodu bio poznat i kao Zemunski most.

Zvaničan naziv Brankovog mosta je Savski most, a pre ovog naziva bio je Most bratstva i jedinstva, iako niko živi sem možda nekih ćata u gradskoj upravi to ne zna. Beograđani ga nikada tako nisu zvali. Urbana legenda je da su neki stranci svom domaćini javili da dolaze kod njega Mostom bratstva i jedinstva (tako je pisalo na karti) i tražili uputstva kuda dalje. Domaćin je bio vrlo zbunjen i pitao se da li su njegovi gosti u pravom gradu.

Da li je bojkot novog imena bio nameran ili ne, da li je razlog tog bojkota povezan sa nikada shvaćenim razlogom njegovog rušenja, nikada se neće saznati. Međutim, Beograđani dobro znaju da se pre Brankovog na istom mestu nalazio Most kralja Aleksandra, a danas postoji inicijativa da se taj naziv i vrati.

Da bi se shvatilo o čemu se radi moramo da se vratimo istoriji. A priča ide ovako: Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju prvog drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, jer je do tada preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Posao je dobila nemačka firma.

Prelepi viseće most, za koji su govorili da je lepši čak i od budimpeštanskih, premostio je Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantijskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Most je otvoren 16. decembra 1934. godine, a nazvan je po kralju Aleksandru Karađorđeviću, ubijenog dva meseca pre toga u Marseju.

Otvaranje je bilo spektakularno i odgovaralo bi onome što današnje vlasti Beograda planiraju sa mostom na Adi. Preko mosta kralja Aleksandra prvo je prešla svečana krlajevska konjica sačinjena od nekoliko stotina konjanika. Preko mosta je ubrzo prešao i prvi tramvaj za Zemun, zbog čega je u narodu bio poznat kao Zemunski most.

Velelepni građevinski poduhvat služio je Beograđanima manje od sedam godina jer je delimično srušen tokom nemačkog bombardovanja Beograda 1941. godine. Ono što Hitlerova eskadrila nije uspela da uništi dokrajčili su saveznici u bombardovanju Beograda 1944. godine. Na starim stubovima, koji su stojički štrčali iz savske obale, 1955. podignut je Most bratstva i jednistva. Međutim, za Beograđane je postao Brankov i tako je do danas.

Gazela u skoku - most koji je zbog nemarnosti mogao da se sruši: Most Gazela je najprometniji beogradski most iznad reke Save. Dnevno preko njega pređe više od 165.000 vozila, iako je projektovan za oko 40.000. Od 1970. godine kada je otvoren do pre dve godine uopšte nije održavan, zbog čega je došao u stanje ozbiljne oštećenosti. Poslednje dve godine na rekonstrukciji Gazele danonoćno je radilo oko 500 radnika. Prema njihovim rečima, Gazela je bila toliko trošna da je rekonstrukcija bila izazov kao i sama izgradnja davne 1970. godine.

Izgradnja Gazele bila je prava jugoslovenska priča - gradile su je domaće firme, projektovao je profesor Građevinskog fakulteta Miša Đurić. Most je građen od 1966. do 1970. kao deo gradskog autoputa i autoputa Bratstvo i jedinstvo koji je trebalo da poveže ondašnje republike SFRJ - Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Televizija Beograd direktno je prenosila ispitivanje nosivosti mosta.

Most je kombinacija grede i luka, dugačak 332 m, a širok 27,5 m. Ukupna širina kolovoza je 21,8m (po tri trake u oba smera), a iznad Save se izdiže 22,8m tokom srednjeg vodostaja. Svojim oblikom podseća na gazelu u skoku, zbog čega je dobio naziv po ovoj afričkoj životinji i nikada ga nije menjao.

A sada da se vratimo na jugoslovensku priču. Gazelu su sa ponosom u duši i srcu dizali mladi akcijaši i proleteri iz cele zemlje. Interesantno je da su dve strane mosta spajane u jednom danu, kada su se pojavili svi angažovani proleteri, i oni povređeni i oni sa temperaturom od 39 stepeni.

Inženjer građevinarstva Tihoslav Tošić, tadašnji direktor "Goše" koja je radila na izgradnji, priseća se u svojoj knjizi "Dnevnik jednog direktora" anegdote kada su Tito i Jovanka došli da obiđu radove.

"Kada je drug Tito sa suprugom Jovankom posetio gradilište mosta Gazela u Beogradu (16. 11. 1967) bio sam prisutan kao predstavnik jednog od izvođača izrade čelične konstrukcije mosta (pored MIN-a) i montaže (pored Mostogradnje).

Posle izlaganja glavnog projektanta mosta prof. dr Miše Đurića o karakteristikama objekta i značaju mosta za rešavanje problema saobraćaja u Beogradu, drugarica Jovanka je, gledajući most, kako elegantno, bez oslonca u reci, preskače Savu, upitala prof. Đurića:

'Da li ste predvideli neki podupirač' u sredini raspona mosta? Za svaki slučaj!'

Profesor Đurić je strpljivo i detaljno objasnio da to nije potrebno i da je most siguran i bez 'podupirača'!

Pošto je, očigledno, imala drugačije mišljenje, drugarica Jovanka je dodala: 'Proverite vi to, meni bi sa podupiračem to bilo sigurnije!'

Posle tri godine, pred samo puštanje mosta u saobraćaj, u vreme ojačavanja i sanacije (izbočenih limova) nisam mogao da se ne setim ovog razgovora...", napisao je inženjer Tošić.

Zamislite da je univerzitetski profesor poslušao Jovanku, sada bismo imali tronogu gazelu ili ranjenu gazelu.

Pančevac - večito feleričan most: Izgradnja Pančevačkog mosta, tada Most kralja Petra Karađorđevića, najbolje pokazuje stepen napretka tadašnje države jer je most otvoren samo godinu dana posle Brankovog 1935. godine.

Most kralja Petra bio je prvi pravi most preko Dunava, a svečano ga je otvorio knez-namesnik Pavle Karađorđević. Odmah zatim, preko mosta je prešao i prvi voz. Međutim, kao i Brankov, ovaj most nije preživeo Drugi svetski rat.

Izuzimajući brane na Đerdapu Pančevački most je jedini most preko Dunava koji nije srušen tokom NATO bombardovanja.

Posle nemačkog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, komanda jugoslovenske vojske odlučila je da digne u vazduh sva tri postojeća mosta u Beogradu (dva preko Save i jedan preko Dunava) u uzaludnom pokušaju da uspori napredovanje nemačke vojske. Nemci su Pančevac  popravili most za svoje potrebe, ali je oštećen tokom bombardovanja 16. aprila i 3. septembra 1944. godine.

Kada su počeli da se povlače iz Beograda u oktobru 1944, Nemci su uništili most. Od sedam stubova preživeo je samo jedan, a most je obnovljen 1946. godine u okviru ratne reparacije i gradile su ga nemačke firme. Na izgradnji i raščišćavanju ruševina su učestvovali i Rusi crvenoarmejci, pa se i danas u čaršiji može čuti da su ono odgovorni što je most traljavo sagrađen.

Kada je konačno završen 29. novembra vrpcu je presekao Josip Broz Tito, a preko mosta je prešao prvi voz, kao 11 godina pre toga. Most je tada nazvan Most Crvene armije, ali je među Beograđanima  zauvek ostao naziv Pančevački most. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika.

Iako gradske vlasti ponavljaju da je most siguran za upotrebu, vozači ne misle baš tako, posebno kada prelazeći preko velikih rupa pogledaju ka mutnom Dunavu. Ozbiljna rekonstrukcija čeka se od 1965. godine kada je na njemu poslednji put rađeno, a po svoj prilici pričekaće se jer je početkom 2011. rečeno  da za to nema novca.

Stari savski most - most koji je spasao učitelj: Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja, ali je postavljen u Beogradu jer je bio jedini most koji premošćava Savu (Most kralja Aleksandra bio je srušen). Osim njega preko Save u funkciji je bio još jedino most u Šapcu, ali je on bio u jako lošem stanju.

Most je postavljen kao privremeno rešenje, što traje već 70 godine. Nemci su ga nazvali "Princ Eugen", a posle rata Beograđani su ga zvali Švapski most. Međutim, ovi nazivi su danas zaboravljeni.

Zanimljiva priča vezana za ovaj most je da ga je od miniranja, koje su planirali Nemci oktobra 1944. godine, sapasao beogradski učitelj Miladin Zarić - ličnost potpuno zaboravljena u srpskoj istorji, a pravi Tihi i Prle.

Učitelj Zarić učestvovao je kao rezervni oficir u Balkanskim ratovima 1912–1913. godine (tada je deminirao most na reci Šemnici kod Bitolja), kao i u Prvom svetskom ratu kada je bio jedan od onih koji su preživeli albansku golgotu.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet "idejom da ga pošto-poto spase". Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao "kao mleko belu žicu". Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Posle Drugog svetskog rata most je više puta obnavljan. Prvi put od 1964. do 1969. godine, a poslednji put od 2007. do 2008. godine. Tramvaji su preko njega pušteni 1984. godine u sklopu izgradnje tramvajske pruge do Bloka 45 i od tada ovo je jedina žila kojom tramvaji iz starog grada putuju na Novi Beograd.

Stari železnički most - svedok svih ratova: Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova. Ovo je most sa najburnijom istorijom jer je građen i rušen šest puta.

Izgradnja je započeta 1. januara 1882. godine po Bečkoj konvenciji, prema kojoj se železnica Austro-Ugarske spaja sa železnicom Srbije mostom na Savi. Most se nije mogao pohvaliti estetskim vrednostima, ali je punih 30 godina služio Beograđanima da pređu sa jedne na drugu obalu Save. Prvi put je srušen tokom Prvog svetskog rata 1914 godine, a minirala ga je srpska vojska kako bi sprečila nadiranje austro-ugarske vojske u Beograd.

Most je obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen na samom početku rata 1941. Nemci su ga zatim opravili kako bi železnicom mogli da prebace svoje ljudstvo i opremu na Bliski istok. Tokom svoje okupacije Beograda nemačka komanda donosi odluku o izgradnji još jednog mosta suprotnog koloseka dvadeset metara nizvodno. Oba mosta stradaju u savezničkom bombardovanju 1944. godine, da bi ih iste godine Nemci porušili prilikom povlačenja.

Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Danas preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice.

Novi železnički most - čudo Nikole Hajdina: Dvokolosečni novi železnički most na Savi morao je da zadovolji princip da premosti u jednom potezu, bez stubova, reku, zbog čega je odabrano rešenje sa sistemom kosih zatega, koje je 40 godina kasnije primenjeno i na mostu kod Ade.

Most je izgrađen u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (takozvano rešenje "Prokop" koje nikada nije završeno). Projektovao ga je akademok Nikola Hajdin, stručnjak poznat u svetu po sistemu kosih zatega. Mnoge Beograđane svojim izgledom asocira na socijalistički period, a zbog novijeg datuma nastanka i relativno mirnih društveno-političkih okolnosti za njega nisu vezane neke naročite priče i anegdote.

Beograd pored navedenih ima i Ostružnički most koji je deo obilaznice oko grada, a početkom decembra otvoren je i most preko Save kod Obrenovca koji će omogućiti da se od ove beogradske opštine do Surčina stigne za samo 10 minuta.

Ovo otvaranje proteklo je bez velike pompe, a svečanu vrpcu presekli su neimari koji su na njemu radili. Zatim su preko mosta prešli gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i gradonačelnik za čijeg mandata 1994. godine je most počeo da se gradi - Nebojša Čović.

Most kod Ade svečano je otvoren u novogodišnjoj noći, iako su Bograđani tokom leta imali šansu da jednog vikenda njime prošetaju i pređu sa jedne obale Save na drugu. Građani su mu dali i ime, a među brojinim predlozima kao što su Most Novaka Đokovića, Čiča Draže ili Beogradska igla, pobedilo je jednostavno i odomaćeno ime - Mos kod Ade.

U toku je izgradnja još jednog mosta u Beogradu, takozvanog Kineskog mosta (jer ga rade kineske firme i radnici). On će se protezati preko Dunava i povazivaće naselja Zemun i Borča. Iako je bilo planirano da se most završi do 2013. godine zbog kašnjenja radova otvaranje je odloženo za oktobar 2014. godine.  

Beogradski mostovi oružje samoubica: Beogradski mostovi poznati su po tome što veliki broj nesrećnih i depresivnih svake godine izvrši samoubistvo skokom sa njih. Samo sa Brankovog mosta godišnje skoči oko 40 ljudi. Alas Renato koji peca na Dunavu podno Pančevca postao je beogradska urbana legenda jer svako-malo iz mutnog Dunava izvuče nekog samoubicu. Nekada uspe da ga oživi na svom čamčiću, a nekada samo omogući da porodica može nesrećne ljude dostojno da sahrani, ne pitajući se gde ih je odnela reka.

Ova "druga" istorija beogradskih mostova i otvaranje Mosta na Adi bila je povod da sajt Njuz.net (koji objavljuje šaljive izmišljene vesti) obavesti Srbiju po kom piscu bi most mogao da se nazove. Naravno, pošto skoči sa njega. Evo njihove pričice:  

"Vest o spajanju dva kraja mosta preko Ade Ciganlije sa radošću je dočekana od strane malodušnih pisaca i umetnika širom Srbije. Veliki broj pisaca već godinama razmišlja o skoku sa mosta, ali s obzirom da je Brankov most već poznat po Branku Ćopiću, a drugi mostovi nisu bili preterano atraktivni, ostajali su uskraćeni za taj momenat.

Od sada, međutim, u krugovima depresivnih boema već počinje utakmica oko toga ko će prvi skočiti sa novog, zaista veličanstevnog, mosta i tako ga brendirali svojim imenom za sva vremena.

Poznati pisac Marko Vidojković izjavio je da bi za njega najveća čast bila kada bi ovaj most bio nazvan 'Markov' po njemu, dok je Svetislav Basara, kako saznajemo, već kupio dve flaše Baltik votke kako bi se psihički spremio za skok sa mosta večeras negde oko ponoći. Takođe, svoj skok već je najavilo i nekoliko blogera koji ovo vide kao jedinstvenu priliku da nekako postanu slavni i steknu i četvrtog, istina post-mortem, čitaoca.

Fotoreporteri i reportažne ekipe su već na licu mesta i spremni su da ovekoveče skok prvog pisca i zabeleže njegov ulazak u istoriju dok kladionice već imaju liste sa kvotama ne samo za pisce već i za mesto na koje će pasti. Tako kiosk sa viršlama nosi kvotu 11.40 dok je kvota na to da se Vidojković samo folira i da će skočiti bandžijem samo 1.80.

Iz udruženja 'Bez tebe nikako' nam je stiglo saopštenje da će osobe sa ljubavnim problemima za sada ostati pri skokovima u vodu sa Brankovog mosta, usled manje visine, jer u većini slučajeva ne žele zaista da se ubiju već samo da skrenu pažnju na sebe".

Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717).

Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvare, preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica.
Pogledaj vesti o: Nova godina

Nastavak na Vesti-online.com...