Izvor: JužneVesti.com, 16.Avg.2016, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Nišvil" i filozofija palanke
Kad usred koncerta, jednog od hedlajnera, čuješ iz prvog reda u parteru komentar da festival propada, ne možeš, a da se ne zapitaš šta to ne štima u harmoniji gradskog bila koja se prenosi i na otkucaje življa što katkad gradu ne dozvoljava da bude grad. Čak i onda kad grad zaista to jeste.
Oscilacije od uzdizanja prosečnosti do nebesa, do besomučnog truda za obezvređivanjem očiglednog kvaliteta upravo je taj dvotaktni puls Niša koji posmatraču izgleda kao jednomerno >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << ustalasana krivulja. Remećenje ovog sklada bilo bi odstupanje od običaja koji se duboko urezao u umove Nišlija, a to navodi na pomisao da je Radomir Konstantinović bio u pravu kada je rekao da je “u svetu palanke, važnije dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost“. Ličnost bi možda i smela da kaže da je “Nišvil“ ove godine bolji i sadržajniji. Ipak, stari dobri običaj kaže da je bitnije da se svi usprotivimo pokretnom belmužu i štandu kafane “Zone Zamfirove“ unutar festivalskog prostora (jer naši su dedovi na koži od opanka pregurali Albaniju, pa zašto ne izdržiš tih desetak sati bez hrane), umesto da obratimo pažnju na to da Baster Vilijams, Sajrus Česnat i Leni Vajt pumpaju gradu u vene džez kakav čitav Balkan teško da je decenijama video.
Da, već osećam kako se mišljenje o ovom komentaru raspolućuje, pa tako polarizovano nastavlja da kuca u onom pravilnom ritmu grada od kog improvizacije i sinkope “Nišvila“ s vremena na vreme pokušavaju da iskoče. Pa će oni, zaslepljeni palanačkom sujetom, da kažu kako na “Nišvilu“ više nema džeza, sve i da Majls i Koltrejn sutra ustanu iz groba i odsviraju na glavnoj bini.
Kritičari, predodređeni samo za velike teme i velike zvezde stručno će kritikovati dovođenje Džos Stoun ne obraćajući pažnju na bend Eyot koji je celom svetu džez, samo eto, nama Nišlijama, nikako nije. O muzici Bilje Krstić već sam slušao kao “onoj što zavija“ iako gotovo svi veliki džez festivali imaju i nekoliko sati predodređenih za program etno muzike koja na izvestan način i predstavlja sentiment naroda sa prostora na kome je festival, kako bi se videlo da džez nije samo saksofon, već celokupni način razmišljanja utkan u životne imrpovizacije.
I da se opet vratimo na Konstantinovićevu “Filozofiju palanke“: "Veliki svet je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno – obraznost". Rekao bih da “Nišvil“ kombinacijom muzičkih stilova koji svi negde, u poetici ili interpretaciji, nose diksilend, bi-bap ili sving i te kako ide u korak sa svetom i čini da grad barem tih dana odene gradski frak.
Treba razdvojiti žito od kukolja, pa nikako u isti koš ne svrstati dobro osmišljenu promociju gradskog kluba na Trgu u vreme “Nišvila“ i sedamnaest tuča koje se u isto vreme odvijaju u gradu. Treba kritikovati neosvetljenost prostora od bine do WC-a i uputiti savet za veći broj montažnih toaleta. Negirati vrednost izuzetne ideje o izložbi oldtajmera zbog nedostatka jednog toi-toi toaleta, ili obezvrediti ambiciozne i posve vredne slikare i vajare u organizaciji “Artefa“ koji su na promenadi izložili dela nastala inspirisana džezom i “Nišvilom“ podseća me na priču o čoveku koji se na najvećoj internet konferenciji na Balkanu nedavno požalio na gorak krastavac.
Kada se, konačno, saglasimo oko toga da nije taj “Nišvil“ baš za svakog, jer bi i suludo bilo da se svima sviđa, podsećam grad da muzika koja se čuje iz barova van “Tvrđave“ nije problem za “Nišvil“. Tamo bar odlaze oni iskreni, koji ne foliraju da vole džez i koji su svesni da im grad nudi mogućnost izbora. Jedino kad to razumemo, shvatićemo da “Nišvil“ nije Gospojinski sabor sa tezgama i ringišpilom, pa i da ne moramo baš svi da jurimo po “čibuče“ i sliku s ponijem i sutra govorimo kako sve propada. Jer “palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...“
