Izvor: Blic, 18.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbiji je potrebna nauka, ali i cirkus
Srbiji je potrebna nauka, ali i cirkus Zamišljenu situaciju u kojoj zajedno putuju Vuk Karadžić i Joakim Vujić, koji se u stvarnosti nikada nisu sreli, u scenario je pretočila Kristina Đuković, studentkinja dramaturgije. Ja sam predložio televiziji, zapravo glavnom i odgovornom uredniku Nikoli Mirkovu saradnju, oni su srećom prihvatili i tako je posao završen. To je, u najkraćem, način na koji je nastao najnoviji TV film 'Zajedničko putovanje' beogradskog reditelja Predraga Velinovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posvećen ovoj dvojici istorijskih junaka. 'Scenario me je privukao svojom zanimljivošću, potom samom pričom ali i načinom na koji je ispričana', kaže sagovornik 'Blica', autor filma 'Senke uspomena', jedan od trojice reditelja omnibusa 'Šta radiš večeras' i reditelj niza TV filmova. I dodaje: 'U filmu se polazi od pretpostavke šta bi se to moglo desiti u susretu između Joakima Vujića i Vuka Karadžića, ljutih protivnika koji su se, današnjim rečnikom govoreći, oštro sukobljavali preko medija. Zbog toga smo ih spojili njihovom zajedničkom zavisnošću od kneza Miloša, odnosno od državne kase. Odakle oni u stvari putuju?
- Iz Beograda - zapravo Vuk iz Beča, Joakim iz Pančeva - do tadašnje prestonice Kragujevca, i priča počinje od njihovog pretpostavljenog susreta i onoga šta bi se iz toga moglo izroditi. Suštinski to je priča o dve filozofije, o dva pogleda na svet, koji su se uvek suprotstavljali i sukobljavali u Srbiji. Iako je reč o priči s prve polovine 19. veka ona je zapravo i danas vrlo aktuelna, Srbija je uvek imala svog Đinđića i Koštunicu.
U kom smislu?
- U onom koji se tiče suprotstavljanja dve filozofije, dva pogleda na svet. Jednog koji je zasnovan na novom i tiče se modernog, koji je razbarušen i nije opterećen tradicijom. Drugi je temeljan, tradicionalan, na momente rigidan, onakav kakva je verovatno bila Vukova priroda. Ovde je važno istaći da postoji sasvim realna mogućnost da smo se mi ogrešili o neke istorijske činjenice i da junaci ove priče i nisu bili baš takvi kakvima ih mi predstavljamo. Ali upravo je to ono na čemu smo insistirali, na samoj priči koja je duhovita i koja ne prati istoriografske podatke i ne bavi se rekonstrukcijom samog događaja. Koji glumci igraju ovu dvojicu junaka?
- Nakon dugotrajnog i studioznog razmišljanja, odlučio sam se za Laneta Gutovića (Joakim Vujić) i Borisa Isakovića (Vuk Karadžić). Imao sam sreću da sarađujem sa glumcima koji su fantastično razumeli tekst i koji su odlično sarađivali. Imao sam utisak da su sličnog mentalnog sklopa sa junacima koje igraju. Kom žanru pripada film 'Zajedničko putovanje'?
- Teško je precizno odgovoriti, osim možda da je reč o drami sa puno komedije u sebi, ili o komediji sa puno drame. Znači, prepliću se ta dva elementa pri čemu se komično realizuje ne na nivou gega, već potiče iz situacije i iz međusobnih odnosa dva aktera. Naime, njihov susret počinje u krajnjem neprijateljstvu ili nepoverenju, da bi do kraja filma počeli da se međusobno pomažu. Oni će, znači, shvatiti da su oba cilja važna za Srbiju, da su važne obe filozofije koje su verovatno uvek i bile potrebne Srbiji. I cirkus i nauka. Ako svaki film ima skrivenu poruku, naša se u stvari sastoji u, da tako kažem, predlogu da se te dve opcije spoje i nastoje da zajednički rade na unapređenju, na boljem sutra.
A šta je sa tezom da bi oni mogli biti sukobljeni predstavnici umetnosti, koji pokušavaju da se nekako okoriste o vlasti?
- Umetnost uvek pokušava da se okoristi o vlasti, jer vlastima nikada nije bilo stalo do umetnosti. Taj odnos se uvek sastojao u pokušaju umetnika da se 'ogrebu' o vlast, jer su zavisili od nje. Međutim, ova dvojica junaka filma ne traže novac sebe radi, nisu od onih ljudi kojima je stalo do lične koristi, do konformizma. Oni se bore za ideju, za to do čega im je pre svega stalo, za razliku od današnjeg vremena u kome su ideje, u većini slučajeva, podređene ličnoj koristi. Jesu li uspeli u tome?
- U istoriji su možda koji put i uspevali da ubede vlast u opravdanost svojih ideja, ali u ovom filmu im to ne polazi za rukom. Zato oni i počinju polako da se dopadaju jedan drugome, da usvajaju suprotna stanovišta, odnosno poglede na svet, da požele, bar na trenutak, nakratko, da osete na svojoj koži, u svojoj duši osobine svog suparnika. Da li kao mlad reditelj, takođe morate 'moliti knjaza' ako želite da radite?
- Pitanje je najblaže rečeno komplikovano. Ono čega sam se apsolutno klonio do sada jeste politika i svakakve kombinacija koje uz nju idu. Možda sam i slušao neka nezvanična tumačenja tog tipa u vreme kada smo snimali 'Senke uspomena' zbog toga što je u filmu igrao odličan glumac Bata Živojinović ali su to bile besmislice kao što bi bile i danas kada bi neko izvlačio zaključke iz pripadnosti partijama pojedinih glumaca. Međutim, nije nelogično da politika ipak ima uticaja na neka umetnička kretanja. Država je odrešila kesu i pomogla šest filmskih projekata. Da li je to šansa za mlade umetnike?
- Naravno da jeste, ali će se ove godine pored šest filmova za koje su odobrena sredstva, i za koje nije sigurno da će svi biti snimljeni, sigurno snimiti još pet. Evo, ja ću već od septembra snimati film čiji je producent filmska kuća 'Favi'. O kakvom filmu je reč?
- Scenario za film napisao je Radoslav Pavlović, radni naslov je 'Volim te najviše na svetu', producent je kuća 'Favi' koja želi da uđe u filmsku proizvodnju upravo ovim projektom. Njima prvi, meni drugi igrani film. Ponudili su mi da režiram taj film. Dakle, paralelno privodim kraju montažu i postprodukciju TV filma 'Zajedničko putovanje' i sa užim autorskim timom pripremam novo snimanje. Lale Pavlović je jedan od onih filmskih pisaca koji ima sjajan osećaj za priču i dijaloge. U filmu je reč o jednoj toploj, mekoj melodramskoj priči, istovremeno i komičnoj, koja bi naravno trebalo da bude i filmski dobro ispričana. I koja će, nadam se, pomiriti i komercijalne zahteve, i moje estetske kriterijume. Željko jovanović
