Izvor: MozzartSport.com, 30.Avg.2014, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRELAZZI: Ne bi nam bio prvi put da ih sve olupamo...
Jeste, nismo više nikakvi vanzemaljci. Jeste, ima mnogo onih koji misle da je Sale Đorđević u nedelju u rano popodne, do kraja nerazjašnjenim izbacivanjem Micova na sred utakmice, krenuo putem kojim se hoda samo u jednom pravcu, transverzalom koja će u budućim sportskim udžbenicima biti nazivana „Samoubistvo po receptu Siniše Mihajlovića“.
Jeste, ima još više onih koji su preko demonstracije čvrste ruke legende prešli – makar zbog onih nekoliko trojki >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Hrvatima, Litvancima, Špancima i ostalima koji mu nisu bili ni do kolena - ali preko njegovog konačnog odabira putnika za Španiju nisu, i u svemu vide menadžersko-interesnu zaveru što će biti pucanj sačmom u zdravu metatarzalnu kost reprezentacije.
Jeste, mnogima ova poslednja verzija „dugačkih Srba“, koju pratimo na dalek put, više liči na Mokine zlosrećne Moskitose nego na Željkove i Dudine vladare sveta...
I može biti da su u pravu.
Ali znate šta, pre će biti da nisu.
Ima ona misao Bogdana Tirnanića, tada upućena Zvezdi, ali primenljiva na srpsku košarku dok god ona bude postojala. Da parafraziramo velikog Tirketa, kada igrate protiv srpskih košarkaša, vi se ne borite samo protiv pet ili dvanaest igrača, već protiv stanja duha, protiv jedne škole košarke (a ta je škola najbolja posle američke i zauvek će to ostati!), protiv reprezentacije koja je strah i trepet gde god da se pojavi i ko god je u njenom sastavu, jer je to usađeno u njene gene, u taj DNK koji će za vreme onog rata početi da igra tu čudnu igru, ukrasti sve fazone, smisliti nove, i u toj igri, za samo dvadesetak godina, postati najbolji na planeti...
To je duh Ace Nikolića, Raše Šapera, Bore Stankovića i Nebojše Popovića, duh Žeravice, Novosela, Tanjevića i Ivkovića, svih onih igrača i trenera – ne možete da ne zaboravite nekoga, toliko ih ima – koji su jugoslovensku i srpsku košarku postavili na pijedastal, stavili joj kraljevsku krunu, to je spiritus movens koji je od opskurnih tipova čudnih prezimena, nebeske drčnosti, visoke građe i nadrealne sklonosti ka timskoj igri napravio genijalce, legende, inventar u kućama slavnih odavde do Springfilda, i nazad do Tokija...
Ta istorija, svetlucava kao Mlečni put, trajna kao zlato koje je prvi put namignulo na plavim grudima u Ljubljani 1970, ne treba da bude zaboravljena, ali ni da nam do kraja zamazuje oči.
Košarka je u krizi u Srbiji – kod nas su je uništili regionalna liga i naša nepopravljiva zaljubljenost u taj daleki, hladni Jadran, loši odnosi među klubovima, politika, pa je na koncu skoro dokusurila ona dvojica nakostrešenih jarčeva na sve krhkijem brvnu iznad ambisa, glavne zvezde „Utiska godine“ - ali je tako, iz drugih razloga, i u čitavom svetu.
Evroliga je već „pobegla“ od utorka i srede, u pokušaju da nađe svoju nišu u danima kada se ne igra fudbalska Liga šampiona. I Mundobasket sada beži od terora fudbala: ovo je poslednje Svetsko prvenstvo koje će se igrati iste godine kada i Mundijal, i naredno je zakazano tek za 2019. godinu.
Ranih devedesetih, Amerikanci su na sva zvona najavljivali da će košarka u narednih deceniju-dve po popularnosti preteći fudbal – ima jedan tekst u Njujork Tajmsu koji su i domaći mediji često citirali, posebno kada smo u tom sportu mi bili i zvanično najbolji – ali se to nije dogodilo.
Naprotiv, ti isti Ameri su juna ove godine ponosno isticali kako je poraz njihovih „sokeraša“ od Belgije u osmini finala Svetskog prvenstva gledalo više ljudi nego odlučujući meč plej-ofa NBA lige, a tu su i istraživanja koja kažu da će fudbal uskoro zauzeti treće mesto po popularnosti u SAD-a, da će izgurati i košarku i hokej...
Tu su i oni drugi podaci, koji potvrđuju da je i dan-danas najprodavaniji košarkaški dres u Americi onaj Majkla Džordana iz vremena Bulsa, kao da nijedna zvezda posle njega nije rođena.
Slično je i kod nas: na pripremnim utakmicama, najveći aplauz publike dobijali su Bodiroga, Sale, Tomašević, više su oni autograma podelili klincima - iako ti mališani nisu bili ni rođeni u vreme potonjih velikih uspeha - nego Miloš Teodosić, naša veza s manguplukom Moke Slavnića i odlučnošću Pina Đerđe i Iva Daneua; nego Nenad Krstić, naša spona sa jednostavnošću i harizmom Krešimira Ćosića; nego Bogdan Bogdanović, poslednji izdanak srpske škole košarke koji će uz malo sreće i još malo rada imati pravo i obavezu da stane uz rame negdašnjim gigantima iz Beograda, Čačka, Niša, Zadra, Splita, Sarajeva, Podgorice...
Ni to ne treba da nas uznemirava, barem ne do krvi, i svakako ne u osvit Mundobasketa.
Košarka će ovde na Balkanu zauvek ostati mezimica, sport koji kapiramo bolje nego ostali i na koji polažemo prava, jedini sport u kojem uvek, i bez izuzetka, gajimo najveća očekivanja, čak i kada su ona prilično neutemeljena, barem sudeći po „rosteru“ i neiskusnom selektoru...
Sve to nema veze. Kada se ona lopta vine u vis prvi put u pozno avgustovsko popodne, praćena glasom komentatora koji je postao sinonim za basket jednako koliko i selektor i potpredsednici saveza - čuvene „kilave“ četvorke iz KK Ušće, Slobodana Šarenca - kada Vladimir Štimac zauzme svoje mesto ljubitelja sporta na klupi nacionalnog tima, sve razmirice će nestati poput zrna prašine na parketu.
Tada ćemo prestati da se svađamo oko toga da li je bolji Birčević ili Mitrović (ni jedan ni drugi nisu Radivoj Korać, da se razumemo), da li nam je trebala još jedna „četvorka“ ili „dvojka“, šta će nam toliko centara; tada ćemo zaboraviti na sve greške selektora - ako ih je uopšte bilo - i na sve momke koji, iz ovih ili onih razloga, nisu u Španiji, na terenu.
Jer, da posegnemo opet za vanvremenskim Tirketom, onaj duh srpskih košarkaša će, daju li mu povoda, umeti svakog da smesti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju.
A čujte, ne bi nam bio prvi put da ih sve olupamo...
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Pogledaj vesti o: NLO
Nastavak na MozzartSport.com...
