Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Makedonija pred neizvesnom sutrašnjicom
Strahovanje je opravdano jer su se, tri dana po proglašenju nezavisnosti Kosova, oglasili američki eksperti za Balkan, koji bez uvijanja najavljuju novu etapu u razrešenju „albanskog pitanja”
Specijalno za Politiku
Skoplje – Ostajanje po strani i gunđanje u sebi, s kojim su Makedonci propratili proglašenje nezavisnosti južne srpske pokrajine, rečitije je od svakog talambasanja potvrdilo njihovu zebnju od sutrašnjice čiju sadržinu će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblikovati postkosovska događanja. Euforično slavljenje Albanaca pred njihovim vratima, začinjeno pucnjavom i poklicima paravojnoj UČK i sanjanoj „Iloiridi” zlokobno su najavili nova prekrojavanja Balkana, pa dakle i Makedonije u kojoj su Albanci gotovo državotvorni narod.
Strahovanje je opravdano jer su se, tri dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova, oglasili američki eksperti za Balkan, koji bez uvijanja najavljuju novu etapu u razrešenju „albanskog pitanja”. Direktor američkog centra „Vudro Vilson”, Martin Šlecinger je svoje zle slutnje obrazložio u intervjuu Glasu Amerike, upozorivši da priznavanje Kosova opasno ugrožava opstanak Republike Makedonije. Američki ekspert je bez okolišanja rekao da priznavanjem nezavisnog Kosova, počinje prekrojavanje granica na Balkanu i da to „ukoliko žele SAD mogu da spreče”. Šlecinger je izrazio otvorenu sumnju da će Amerika sprečiti takve procese.
Seme razdora
U genezi priče o odnosima Makedonaca i Albanaca u Makedoniji, jednako kao u onoj srpskoj, utkani su dokumenti „Prizrenske lige”, kojima je, jednom zauvek, posejano seme razdora između Albanaca (Arbanasa) i ostalih naroda na repu Balkana. Činjenica da su na junskom zasedanju „Prizrenske lige” 1878. godine u Bajrakli džamiji u Prizrenu, prisustvovali delegati iz desetak gradova u Makedoniji, u ondašnjoj turskoj provinciji Rumenliji, sama za sebe govori o odjeku njenih odluka na prostorima današnje Makedonije.
Prizrenska deklaracija će se na tlu Makedonije očitavati jedan vek ali će njeno aktuelizovanje biti svakodnevno, posle osamostaljenja Makedonije (1992. godine). U selu Šipkovici, povrh Tetova, tamo gde je 2001. godine stolovao glavni štab paravojne ONA, tetovski profesor francuskog jezika Nevzat Haljilji, dojahavši na belom konju, formirao je Partiju demokratskog prosperiteta, i udario temelje svim potonjim aktivnostima svojih sunarodnika u Republici Makedoniji.
Potpisniku ovih redova je, posle euforične proslave, objašnjavao „istorijsku neprolaznost” prizrenske deklaracije, i simbole i transparente, koji su odudarali od dotadašnje ikonografije na skupovima Albanaca. Rekao je, između ostalog, da je došlo vreme da Albanci javno izlože svoju sputavanu istoriju i pravo da se pod obeležjima svoga naroda bore za svoja prava.
Kasnija događanja i nekontrolisana žurba ka izjednačavanju sa Makedoncima, Halilija i njegove prve saradnike zbrisaće sa političke scene ali će njihovo „prepročitavanje” Prizrenske deklaracije širom otvoriti vrata njihovim sledbenicima, predvođenim kosovskim đakom, Arbenom Džaferijem. Nekadašnji urednik „komunističke” TV Priština će inerciju raspada Jugoslavije, među svojim sunarodnicima u Makedoniji, kanalisati i kontrolisati, do trenutka kad je njegova lična misija, da Albanci budu ravnopravni sa Makedoncima, i ostvarena.
Samo jednom zajedno
Džaferiju ćemo se vratiti kasnije jer je, u makedonsko-albanskim relacijama i do njegove ere, kroz istoriju bilo netrpeljivosti koja, pritajeno, egzistira i danas. Albanci na tlu Makedonije su samo jednom bili rame uz rame sa Makedoncima i drugim narodima na ovim prostorima. Bilo je to početkom dvadesetog veka, za vreme Ilindenskog ustanka 1903. godine, kad je u Kruševu formirana Kruševska Republika. Potvrda tome je Kruševski manifest u kome vođe ustanka pozivaju Makedonce, Albance i Vlahe da se zajednički bore za oslobođenje od osmanlijskog ropstva. U svim drugim, istorijski važnim događanjima, Albanci su, zvanično, bili na strani makedonskih neprijatelja, ili bolje reći protiv Makedonaca. Dovoljno je spomenuti balkanske ratove, Prvi i naročito Drugi svetski rat, kad su oružane albanske bande, kačaci, balisti i iredentisti, harali Makedonijom. Njihovo ponašanje se ništa bitnije neće promeniti ni tokom jugoslovenskog „bratstva i jedinstva”. Albanci su, posle svake pobune njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji, buntovali u Makedoniji. Tako je bilo 1971, 1981. i naravno 2001. godine.
Ne treba zaboraviti da su Albanci bojkotovali referendum o osamostaljenju Makedonije, usvajanje novog Ustava, jedan popis stanovništva i mnoga druga javna izjašnjavanja o ustrojstvu makedonske države. Zbog primene „Badinterovog principa”, bez glasova albanskih poslanika inače nije moguće usvajanje ni jednog važnog sistemskog zakona, pa ga Albanci koriste da bi ucenili i iznudili povlastice, koje inače ne važe za pripadnike drugih etničkih manjina u Makedoniji.
Valja naglasiti da su akteri tih pobuna dolazili sa Kosova i da, bez izuzetka, oni stoje iza svih aktivnosti koje su ugrožavale i ugrožavaju suverenitet i integritet makedonske države. Jedan od takvih je i pomenuti Arben Džaferi, nesumnjivi lider balkanskih Albanaca u minulih petnaest godina. Džaferi se na javnu političku scenu pojavio u trenucima kad je Makedonija bila na istorijskoj prekretnici i kad joj je od ponašanja Albanaca bukvalno zavisio goli opstanak. Došavši na čelo Demokratske partije Albanaca, „tihi čovek” iz Tetova je s razložnošću antičkog filozofa Makedoncima i Albancima, ali i svetu, objašnjavao „nužnost drugačijeg tretiranja Albanaca”.
Iz Džaferijeve retorike će se izroditi prvi veći incident, onaj koji će biti inicijalna kapisla krvavim međuetničkim sukobima 2001. godine. U sparno leto, 9. jula 1997. godine, u Gostivaru će, isticanjem albanske zastave na zgradi tamošnje opštine, tadašnji mladi gradonačelnik Rufi Osmani izazvati brutalnu intervenciju makedonske policije. Taj prvi bunt Albanca u nezavisnoj Makedoniji, silom je ugušen a njegovi predvodnici, pomenuti Osmani i njegov tetovski kolega Alajdin Demiri, završiće u skopskom zatvoru Idrizovio.
Profesor, kongresmen i gastarbajter
U to vreme, u makedonsko-albansku priču umešaće se još jedan kosovski Albanac, odbegli profesor sa Prištinskog univerziteta, Fadilj Sulejmani. Uz tvrdnju da bez znanja i nauke nema prosperiteta ni za jedan narod pa ni za Albance u Makedoniji, Sulejmani je u rano proleće 1994. godine, uz pomoć imućnijih Albanaca, formirao Tetovski univerzitet. U desetak privatnih kuća u tetovskom naselju Rečica, udarao je temelje instituciji, koja će biti novi zamajac u političkom prosperitetu Albanaca u Makedoniji.
U razgovoru za ondašnji „Intervju”, Sulejmani mi se ljudski jadao da ga ne ljuti to što ga ne razumeju Makedonci, no to što za njegovu misiju „sluha nemaju ni moji Albanci”. Sulejmanijev univerzitet je preživeo bitku sa policijom u nemirima koji su inicirani rušenjem „rektorata”, a taj će događaj biti presudan za kasniju međunarodnu podršku i formiranje Štulovog univerziteta u Tetovu.
Tih dana, u znak podrške Sulejmaniju, u Tetovo je doputovao, nedavno preminuli američki kongresmen, albanskog porekla, Džozef Diogardi, onaj isti koji će uz pomoć svojih prijatelja, Roberta Dola (budućeg republikanskog kandidata za predsednika SAD), Alfonsa d’Amata, Denisa de Končinija i Toma Lantoša, Ameriku, na velika vrata uvesti u „albansko pitanje” na Balkanu.
U narednoj deceniji, poslednjoj u minulom veku, Albanci su u Makedoniji formirali desetak političkih partija, ali su samo dve – Partija demokratskog prosperiteta i Demokratska partija Albanaca (DPA) – imale i imaju značajnu ulogu u političkom životu Makedonije. Zbog nepomirljivog antagonizma između Socijaldemokratskog saveza i VMRO DPMNE, dve vodeće partije u makedonskom političkom bloku, obe albanske partije su izborile pravo da budu koalicioni partner jednoj od vladajućih makedonskih partija.
Džaferijeva DPA će tako postati trajni partner vmrovcima, dok će socijaldemokrate, silom prilika, za partnera primiti kasnije osnovanu Demokratsku uniju za integraciju (DUI), nastalu transformacijom raspuštene paravojne ONA, koja je, čak, na poslednjim parlamentarnim izborima pobedila u albanskom političkom korpusu.
U Džaferijevu retoriku, koja je bila prihvatljiva i za Makedonce, naprasno se umešao švajcarski gastarbajter Ali Ahmeti, čiji je ujak, Fazli Veliju, aktuelni narodni poslanik, inspirator i vodeći organizator oružanog međuetničkog konflikta 2001. godine. Uz podršku Džemsa Perdjua, specijalnog izaslanika američkog predsednika Bila Klintona i logistike američke ambasade u Skoplju, nepoznati Ahmeti je preko noći postao samozvani komandant Oslobodilačke narodne armije (ONA).
Albancima u Makedoniji u to vreme naruku su išla događanja u regionu, pre svega bombardovanje SR Jugoslavije i okupacija Kosova i Metohije. Podstaknuti osiljenim pripadnicima kosovske OVK i uz njihovu pomoć u naoružanju i ljudstvu, Ahmetijevi borci za oslobođenje Albanaca su 17. februara 2001. godine, incidentom u pograničnom selu Tanuševcu, izazvali krvavi sedmomesečni međuetnički sukob.
Kao što je poznato, taj sukob je okončan potpisivanjem Okvirnog ohridskog dogovora, 13. avgusta 2001. godine u Ohridu, a njime su udareni temelji trajnog ustoličenja Albanaca u ukupni identitet Republike Makedonije. Obrazlagati šta su sve Albanci dobili tim dogovorom nije moguće u novinskom tekstu. Dovoljno je reći da je on uzrokovao promenu makedonskog Ustava a time su širom otvorena vrata za potpuno i suštinsko izjednačavanje sa Makedoncima.
Albanski jezik je postao službeni u državnim organima i institucijama, zastupljenost u njima adekvatna je procentu njihove brojnosti na tlu Makedonije. U aktuelnoj makedonskoj vladi šest ministara su Albanci, a broj zamenika i pomoćnika ministara, direktora javnih preduzeća je impozantan. U Tetovu rade dva albanska univerziteta, Drugi kanal nacionalne televizije je albanski, Albanci imaju svoja glasila, pozorište, izdavačke kuće...
Ako na trenutak zaboravimo mentorstvo američke administracije, koje je ovde zvanično promovisano 2001. godine, na ponašanje Albanaca u Makedoniji, presudan uticaj ima njihova brojnost. Prema poslednjem popisu (2004. godine) 25,2 procenta od ukupnog stanovništva (2.022.547) sačinjavaju Albanci. Prema slovu promenjenog makedonskog Ustava, pravo na posebne privilegije (upotreba jezika, zastupljenost u državnim organima), imaju pripadnici etničkih manjina u svim sredinama u kojima je njihova brojnost iznad 22 procenta.
Ucenama i pretnjama novim buntom, Albanci su izdejstvovali novu teritorijalnu podelu Makedonije, pa su po slovu tog zakona dobili tridesetak čisto albanskih opština, a u 16 od njih vlast je danas u njihovim rukama. Oni gospodare zapadnom Makedonijom i tamo je uticaj centralne vlasti gotovo zanemarljiv.
U susret „Velikoj Albaniji”
„Ilirida” i „Dardanija” su dva imena koja kod Makedonaca izazivaju opravdanu zebnju. Reč je o „državama” čije formiranje je kovertirano u platformama svih albanskih političkih partija. Oba projekta su iznedrena iz pominjane „Prizrenske lige” i njima Albanci ucenjuju makedonske vlasti uvek kad žele da iznude dalekosežne ustupke. U tome im svesrdno pomaže aktuelni ambasador SAD, Džilijan Milovanović. Dotična gospođa je, na primer, dan posle proglašenja nezavisnosti Kosova, pozvala premijera Gruevskog i naložila mu da što hitnije ozakoni ozvaničenje albanskog jezika na celoj teritoriji Makedonije i socijalno zbrinjavanje veterana paravojne ONA.
Iz Prištine je ovih dana liferovana informacija o zahtevu pokreta „Samoopredeljenje”, za pokretanje postupka o ujedinjenju svih Albanaca na Balkanu. Karta „velike Albanije”, koja je ilegalno nastavno pomagalo u albanskim obrazovnim institucijama u Makedoniji, najrečitije govori o opravdanom strahu Makedonaca od dolazećeg sutra.
Mile Radenković
[objavljeno: 25/02/2008]
.jpg)
