Izvor: Politika, 05.Nov.2012, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac na Kumanovu, sin na Mavrovu
Šoljica iz turskog štaba, relikvija Radula Nikolića Radenovića čiji je otac Rade učestvovao u ratovima od 1912. do 1918. godine
Kada je srpska vojska u Kumanovskoj bici 1912. godine prilikom silovitog prodora zauzela štab turske vojske, Rade Nikolić Radenović (1876–1969), zemljoradnik iz sela Svirce kod Sijerinske banje, bio je među vojnicima koji su ušli u rovove komandnog mesta. Turska vojska je bila zatečena, više visokih oficira je zarobljeno, a među stvarima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje je srpski rezervista pronašao bili su veoma precizna mapa Balkana koju su napravili Francuzi, čije topove je inače koristila turska vojska, sat i „fildžan”, šoljica koja je po predanju porodice Nikolić Radenović pripadala – turskom paši.
Mapa i sat su nestali u kasnijim burnim događajima koji su obeležili ove prostore, a šoljica se nalazi u predgrađu Beograda – Kaluđerici. Kao najveću relikviju čuva je Radule Nikolić Radenović (1922), Radetov sin, koji povodom stogodišnjice Kumanovske bitke za „Politiku” prenosi sećanja svog oca.
– Moj otac je rođen u selu Meteh kod Plava, porodica se 1892. godine preselila u Svirce. Služio je redovni vojni rok, a kada je 1912. godine proglašena opšta mobilizacija odazvao se kao rezervista drugog poziva. Vojnici su na mobilizaciju pozivani zvonjavom zvona. Ubrzo je usledila Kumanovska bitka u kojoj je moj otac ranjen u nogu. Mnogo kasnije, 1937. godine, vodio me je na Zebrnjak kod Kumanova na otkrivanje spomen-kosturnice – seća se Radule Nikolić Radenović.
Njegov otac znao je albanski odnosno, kako kaže Radule, „šiptarski”, jer tako su taj jezik zvali bez želje za omalovažavanjem svojih komšija sa kojima su inače bili u dobrim odnosima. Tokom Kumanovske bitke Rade je pronašao ranjenog turskog vojnika, mobilisanog Albanca. Prišao mu je, prenosi Radule scenu koju mu je prepričavao otac, i tada je naišao regent Aleksandar Karađorđević koji mu je rekao: „Šta pričaš sa njim, pomozi mu!” Upravo u razgovoru sa zarobljenim Albancima iz turske vojske Rade je saznao i zanimljiv podatak da su u njihovom štabu bila i dvojica nemačkih oficira, instruktora.
– Moj otac je učestvovao i u Drugom balkanskom i u Prvom svetskom ratu. Tokom Cerske bitke 1914. ručnom bombom uništio je mitraljesko gnezdo iz koga su rafali kosili srpske vojnike. Tada je i ranjen, metak mu je prošao kroz lice, i za taj podvig odlikovan je Karađorđevom zvezdom. Na Solunskom frontu 1917. godine jedne noći zarobio je bugarsku izvidnicu koja je prišla srpskim rovovima i tada je dobio medalju Miloša Obilića. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta 1918. a demobilisan je u činu narednika tek krajem 1919. godine – objašnjava Radule Nikolić Radenović.
Nakon što je završio poljoprivrednu školu u Bitolju, Radule je 1940. godine postao kadet vojne škole u Skoplju, gde ga je zatekao Aprilski rat 1941. godine. Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, priključuje se Vardarskom korpusu. Reč je o malo poznatoj epizodi Drugog svetskog rata na ovim prostorima: ova jedinica snage oko 400 ljudi, pod komandom pukovnika Stojana Cincar-Markovića, praktično je rat provela u okolini Mavrova. Sa jedne strane su bile bugarske okupacione snage, sa druge Albanci, ali nisu se usuđivali da pokrenu veću ofanzivu na njih, niti su oni pokretali veće akcije protiv okupatora.
– Skoro svi pripadnici korpusa bili su starešine, Srbi. Cincar-Marković mi je bio nastavnik u vojnoj školi. Upravo njemu sam dao mapu Balkana koju je moj otac zaplenio u Kumanovskoj bici. Bili smo srpska vojska i nismo priznavali komandu Draže Mihailovića koji je predstavljao izbeglu jugoslovensku vladu. Bio sam zadužen za održavanje tajnih veza pa sam često ilegalno odlazio u Skoplje, pa čak i u Albaniju i Grčku – kaže Radule Nikolić Radenović.
On se u oktobru 1944. godine, kada je Vardarski korpus raspušten po dolasku Crvene armije, bugarske komunističke vojske i partizana, priključio narodnooslobodilačkoj vojsci. U decembru je povređen u borbama kod Prilepa, pa je do marta 1945. godine bio na lečenju. Po završetku rata 7. juna 1945. je – uhapšen, Ozni su bile sumnjive njegove ratne aktivnosti ali nisu imali za šta da ga optuže. Bio je „pod istragom” u skopskom zatvoru sve do kraja 1949. godine kada je oslobođen. Kasnije je deo radnog veka proveo u Prištini radeći na zapošljavanju invalida, a zatim se u Beogradu bavio ekonomijom, penzionisan je 1984. godine u firmi „Intertehna” koja se bavila energetikom.
------------------------------------------------------------------
Stradanje braće
Trojica Radetove rođene braće takođe su učestvovala u ovim ratovima. Nikola je preživeo ratove. Radoje je ranjen 1915. kod Novog Brda u odveden je u zarobljeništvo u Bugarsku gde je ubrzo preminuo, sahranjen je u Sofiji. Blagoje Nikolić Radenović je bio oficir, preživeo je ratove, ali su ga 1925. godine ubili kačaci u okolini Gnjilana.
Milan Galović
objavljeno: 05.11.2012.
Pogledaj vesti o: Kumanovo
