Izvor: Politika, 31.Maj.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živi život uz lokalnog oligarha
Ako „izađete” na Gugl i ukucate „Kildožer”, lako ćete pronađi tekstove o običnom američkom, slabo plaćenom radniku iz Kolorada je bio inspiracija za mog filmskog junaka što je izgubio bitku sa lokalnim moćnikom
67. KAN
Dobru je intrigu ove godine napravio festivalski čelnik Tjeri Fremo programirajući najbolje kanske filmove na samom početku i na samom kraju festivala. Među tim poslednje viđenim, a moćnim i sjajnim filmovima bio je i „Leviajtan” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (mitska morska neman, kit) ruskog scenariste i reditelja Andreja Pjotroviča Zvjaginceva, koji kanski žiri nikako nije mogao da zaobiđe te mu je pripao (samo) Prix du scenario, nagrada za najbolji scenario koji Zvjagincev deli sa svojim koscenaristom Olegom Neginom.
Ekskluzivni intervju za „Politiku” sa ovim talentovanim ruskim autorom (rođen u Novosibirsku, 1964) koji je za svoje prethodne filmove „Povratak” i „Elena” osvojio već pregršt nagrada,uključujući i one u Veneciji i Kanu, bio je zakazan u prepodnevnim časovima u danu kada su se dodeljivale „Zlatne palme”, u trenucima kada je još uvek sve bilo pod znakom pitanja...
Vaš film „Povratak” bio je metafora, „Elena” inteligentan film o modernom ruskom društvu, zašto realističan film poput „Levijatana” baš u ovom trenutku?
Ovaj film je nastajao u poslednjih šest godina. Priča je stalno rasla u mojoj glavi, a onda su neke paralele sa stvarnošću postale očigledne. Ako se bolje razmisli, ova priča je veoma antička, veoma stara. Čitao sam knjigu o Jobu, zatim Klajstovu knjigu „Mihael Kolhast” i gledao jedan film rađen po njoj, tako da je tema koju obrađuje moj „Levijatan” veoma stara i ova priča se mogla dogoditi bilo gde na svetu, sa bilo kojim ljudima i sa bilo kojom vladom. Ovo se ne odnosi samo na Rusiju.
Priča iz „Levijatana” ipak je inspoirisana i istinitim događajem?
Jeste, ali se taj događaj desio u državi Kolorado u Americi 2004. godine, a ja sam o njemu saznao čitajući Vikipediju. Ako izađete na Gugl i ukucate „Kildožer”, lako ćete pronađi tekstove o običnom američkom, slabo plaćenom radniku koji je imao problema sa lokalnom vlašću, jer su želeli da mu oduzmu zemlju zbog nekakve gradnje. Ponudili su mu novac, on je odbio, a kada su mu lokalni moćnici zemlju ipak oduzeli i na njoj izgradili objekte, on je seo na buldožer i srušio nekoliko njih. To je dobro poznata priča o čoveku nazvanom Kildožer, po buldožeru. On je bio inspiracija za mog glavnog filmskog junaka koji je izgubio bitku sa lokalnim moćnikom.
Iz filma „Levijatan” Andreja Zvjaginceva
Da li je tačno da je opasno biti umetnik u Rusiji?
Opasno? Veoma neočekivano pitanje. Ako želite da pričamo o „Pusi rajot”, u njihovom činu nema ničeg umetničkog, njihov gest je bio politički. Ne vidim umetnost u njigovoj akciji. To je moje mišljenje. Ako govorimo o istinskoj umetnosti i istinskim umetnicima, zaista ne znam nijedan primer da su danas oni pod presijom ili u opasnosti. Jedini teži primer koji je isplivao na površinu bio je slučaj filma „Kargo 200” Alekseja Balabanova, koji nije sa osmehom bio dočekala filmska cenzorska komisija, ali nije bilo ni sprečavano niti zabranjeno njegovo prikazivanje. S druge strane, možda je suviše rano za ovakvu vrstu pitanja. Za sada je sve u redu.
Svedoci smo demonizacije Rusije u svetskim, naročito zapadnim medijima?
Slažem se sa vama, u Rusiji ima više od 140 miliona stanovnika i nemoguće je da su svi oni monstrumi. Kada su Amerikanci bombardovali Jugoslaviju da li su oni bili demonizovani? Da li je tada Evropska unija uvela sankcije Americi? Ali, sada već ovaj razgovor uvodimo u političke vode, što nam sigurno nije namera.
I u vašem filmu ima politike, pokazali ste nam postojanje lokalnih oligarha koji nisu pod kontrolom najviše vlasti u Moskvi?
Svi ti mali oligarsi su refleksija veće vlasti. Oni su gotovo u svemu male kopije veće vlasti.
Male kopije čak i u bliskom odnosu političara i pravaslavne crkve što i vidimo u filmu?
Da, crkva u Rusiji je oduvek imala i ima čvrst odnos sa ljudima na vlasti, to nije nikakva novost. Vi sigurno mislite na onaj dijalog u filmu kada pravoslavni sveštenik razgovara sa lokalnim političarem Vadimom i kaže mu: „Ti i ja, mi smo saradnici, ali ja radim na svom polju, a ti na svom”. Nisam izmislio ovu rečenicu, uzeo sam je iz jednog intervjua koji je dao jedan veoma visoko pozicionirani ruski sveštenik odgovarajući na pitanje o odnosu crkve i političara i nazivajući to saradništvom.
Vaš film je vizuelno fascinantan, fotografija ima veliku moć. Gde je snimano, koliko je bilo scenografije, a koliko vam je prirodni pejzaž išao na ruku?
To što vidite u filmu su pejzaži Koljskog poluostrva na Barencovom moru, na krajnjem severu Rusije. Kuća glavnog junaka je specijalno građena, građeno je još nekoliko objekata. I džinovski skelet kita koji dominira uvalom je konstruisan, nije pravi. Rađen je u Moskvi, dug je 22 metra i težak tri tone i specijalnim kamionom putovao je dugo do mesta snimanja. Mogu li ja sada da vas nešto pitam: Kako ste vi doživeli scenu u kojoj se pojavljuje ogroman kit u trenutku kada Lilja želi da izvrši samoubistvo?
To može biti simbol moći, ali i pobede života nad smrću. Jeste li tog kolosalnog kita uradili kompjuterskom animacijom?
O, ne, zar se to vidi, baš sam sada razočaran!
Zaista se ne vidi, već ne mogu da verujem da ste imali toliko sreće da vam se dok snimate baš u pravom trenutku slučajno pojavi i pravi kit.
Tamo ih zaista ima puno, ali nisam bio te sreće. Ta scena je dorađena kompjuterskom animacijom naših stručnjaka, ali sviđa mi se vaše tumačenje ove scene. Kada je teško opisati neku scenu iz života, najbolje je pustiti slici da priča. Slika je veoma moćna.
Moćne su i scene ispijanja votke kao vode?
Ha, ha, ali to je ono što zaista postoji u Rusiji. Votka se pije kao voda i zbog toga je sada na snazi restrikcija prodaje ovog pića. Mnogi ljudi u Rusiji ne znaju šta je to vino, nikada ga nisu okusili niti videli. Sećam se da sam još kao student gledao jedan jednoipočasovni ruski film u kojem su postojala samo dva lika i puno votke. Oni su samo pili i vodili dijalog i na kraju je to prosto postalo takmičenje ko će prvo pasti.
Zašto u svim vašim filmovima postoji i konflikt unutar porodice?
Konflikti unutar porodice su neizbežni, jer oni zaista u svakoj porodici postoje. Ne koristim ih ja namerno kao temu, ali kada je priča rođena i kreirana u mojoj glavi, često se dogodi da postoji i jedna strana priče u kojoj su kolizije ili poteškoće unutar odnosa između oca i sina ili članova prodice nekog od junaka. To često nema veze sa realnošću ili sa nekim mojim konfliktima.
Mnogo puta ste rekli da ne želite da vas uspeh promeni, ostajete pri tome?
Ne, nisam se promenio. Onog trenutka kada budete primetili da se ponašam arogantno, recite mi.
Dubravka Lakić
objavljeno: 01.06.2014.
