Izvor: Blic, 28.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želim da ličim na sebe iz trač rubrika
Želim da ličim na sebe iz trač rubrika
Početkom septembra 1997. gledaoci su upoznali Ali Mekbil, neudatu belu advokaticu iz Bostona, sklonu neurotičnim fantazijama i mikromini suknjama. Serija je bila iznenađujući hit, dokaz da je TV publici u prvoj radnoj nedelji bila potrebna sveža doza estrogena. Šou je ubrzo postao kulturološki fenomen a njegova zvezda Kalista Flokhart postala je senzacija preko noći. Mada, nije sve tako sjajno kao što izgleda. Ova 35-godišnjakinja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dugo je jedva preživljavala u svetu glume, idući od jednog do drugog lokalnog pozorišta, sve dok nije zaigrala na Brodveju u 'Staklenoj menažeriji', a potom i u komadu 'Tri sestre', posle čega ju je producent Dejvid Keli ('Čikago bolnica') pozvao na audiciju za novu seriju. Ostalo je, što kažu, istorija. Međutim, ni onda nije sve išlo kao po loju. Dok je 'Tajm' na naslovnoj strani, preko Kalistinog lica, najavljivao smrt feminizma, žuta štampa se naglo zabrinula kada se, na početku druge sezone 'Ali Mekbil', Kalista pojavila u alarmantno mršavom izdanju, pokrenuvši lavinu glasina da glumica pati od akutne anoreksije. Uz sve to pričalo se i da je u vezi sa samim Kelijem, inače suprugom Mišel Fajfer. Niko nije ni obraćao pažnju na njenu prvu filmsku ulogu u adaptaciji Šekspirovog 'Sna letnje noći', gde je igrala pored Fajferove i Ruperta Evereta. Na sve to Kalista je odgovarala: 'Možete da me poljubite u moje koščato dupence!' Da li je, za vas, 'Ali Mekbil' drama ili komedija?
- Oboje; mislim da je to hibrid koji ne možete svrstati u jednu fioku. Nekad iz komedije pređe u dramu, nekad obratno; ponekad je razlika od scene do scene, nekad od rečenice do rečenice. To je serija koja se neprekidno menja i razvija, u tome je njena prava draž. Kada nema etiketa, onda nema ni restrikcija. Ali živi u svetu u kome je svašta moguće i tu leži sva zabava. Publika se veoma identifikovala sa Ali. Kakav je vaš odnos sa običnim svetom?
- Svi koji mi prilaze na ulici zaista su divni. Jedino tako ja mogu da osetim njihovu povratnu reakciju. U pozorištu tačno znate šta publika oseća; kada kašlju, zašto kašlju, a kada se smeju zašto se smeju. Odmah osetite da li ste doprli do njih ili ne. Na televiziji toga nema i ne možete odmah da znate da li ste bili dobri ili ne. Zato mi je važan neposredan kontakt sa gledaocima, stalo mi je do toga šta oni misle. 'Kaži Ali da ima budućnost. Naći će sebi muža', kažu mi, a ja im odgovorim: 'Idem da je nađem i da joj to kažem!'
Kada ste počinjali sa glumom, da li ste uvek osećali da ćete uspeti?
- Ne, mnogo toga čovek nauči nekako usput. Neki reditelji žele da vas gurnu preko ivice i ja sam morala rano da naučim kako da to na vreme otkrijem. Kako da koristim svoj barometar istine. Morate biti stvarno dobri, pa da na vreme detektujete stanje i shvatite da to nije ono pravo, da iza svega nema ni grama emocije. Da li vas je iko pripremio na ovoliku okrutnost medija?
- Niko ne može da vas pripremi za to. Bila sam šokirana jer sam sve shvatala suviše lično. Bila sam veoma povređena i prestravljena; uplašila sam se za budućnost svoje karijere. Mislila sam da ću do kraja života šetati okolo sa velikim crvenim slovom 'P' na čelu: premršava i preljubnica. Vremenom sam počela da ignorišem sve to, uspevši da zadržim smisao za humor. Ipak, verovatno se još uvek štrecnete kada pročitate svoje ime u naslovu nekih novina?
- Da, ali počinjem da ih smatram veoma zabavnim. Ponekad su tako dobro napisani, sa mnogo mašte, da mi dođe da se zamenim sa tom Kalistom iz trač-rubrika; njen život je toliko uzbudljiviji od mog. M.K.
