Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za male i velike
Čovek se kao odrastao možda i najviše igra. Stalno je u prikrivanju i skrivanju, kaže Una Popović jedna od autorki izložbe u salonu MSU
U „Pismima o estetskom obrazovanju čoveka” (1794) Fridrih Šiler piše: „Jer, da kažem šta mislim jednom zasvagda, čovek se igra samo kada je u punom značenju reči čovek, a u potpunosti je čovek samo onda kada se igra.” Od te misli pošle su i Dušica Dražić, Una Popović, Ana Mitus i Joana Stembalska prilikom dolaženja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do koncepta izložbe „Za male i velike”, koja do 4. decembra traje u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a bavi se igrom kao centralnom kategorijom i njenim potencijalnim čitanjima.
Postavka, prethodno predstavljena u VBA galeriji u Vroclavu, čije autorstvo potpisuju pomenute četiri dame, a koja okuplja dvadesetak umetnika iz Srbije, Grčke, Ukrajine, Slovačke i Poljske, višeznačno vodi posmatrača na put kroz svet igre počev od dečjeg i nevinog preko kontekstualizacije sa mestom dešavanja do analize kulturnog, političkog, intrigantnog, tajnog.
– Nas četiri upoznale smo se na jednoj izložbi upravo u Vroclavu. Senzibiliteti su se složili, počele smo da razrađujemo ideju kojom smo se Dušica i ja bavile već neko vreme i spontano je došlo do saradnje. Igrale smo se razmatrajući igru. Upravo zato publici ovaj fenomen predstavljamo multidimenzionalno – u više medija. Instalacijama, video-radovima, fotografijama – kaže Una Popović.
Marko Crnobrnja skulpturama „Deca sa puškom” aludira na vreme, kao neuhvatljivu kategoriju za vajara koji želi da bude dobar otac. Isto tako, uzorno očinstvo neuhvatljiva je kategorija za vajara koji želi da ukroti vreme. Vedran Perkov predstavlja se najlonskom maketom svemirskog broda „Vojadžer” iz popularne TV serije „Zvezdane staze”, koja visi obešena sa plafona galerije. Na maketi svemirskog broda vidljivi su šavovi spajanja pojedinih delova koji puštaju vazduh, pa je rad kritika privida moći i napretka, površnosti zapakovane i prezentovane kao natprosečni rezultat. Joana Rajkovska, opet, svoje delo temelji na istoriji masonerije u Vroclavu. Neonska lampa na zidu galerije dizajnirana je po masonskim simbolima sa jedne od zgrada u kojima se loža nalazila u devetnaestom veku, a Rajkovska se igra napetošću između svetlosti i mraka, nejasnog i razumljivog početka.
Utopijski momenat Šilerovog predstavljanja igre kao jednog od nagonskih, glavnih nosilaca čovekovog života, kojim on ostvaruje ličnu slobodu, bio je, vidi se, početak. Sve je, zatim, preraslo je u analizu kulture kao sistema pravila, hijerarhija, ponašanja, donošenja odluka, manipulacije i sticanja znanja, u kojem se igranje može smatrati delatnošću koja uvodi promene u sam taj sistem i deluje unutar njega. Neka vrsta društvene kritike?
– Igranje može da utiče na sredinu i da je menja. Može da preispita društvene vrednosne sisteme. Međutim, jednom kada se odrede pravila, ono što je puko igranje pretvara se često u igru. U igrama motivi postaju nejasni, pa pobediti i nadmudriti, uz manipulaciju, neretko zasenjuje igru. Čovek se kao odrastao možda i najviše igra. Stalno je u prikrivanju i skrivanju, odgovara Una Popović.
Igra, zatim, može biti i sastavni deo psihologije, terapije, deo kreativnog procesa.
– Igranje se povezuje sa kulturom slobodnog vremena, koje se često odvaja od onoga što je produktivno i odbacuje kao nešto što je privatno i budalasto. Društveno iskustvo nas primorava da kritički posmatramo tu razdvojenost i da shvatimo igranje kao nadahnjujuće iskustvo u kome delujemo nezavisno od svake društvene kontrole i pojedinačnog ili grupnog cilja – dodaje Dušica Dražić.
M. Dimitrijević
objavljeno: 22. 11. 2011.
