Izvor: Blic, 10.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vodimo decu u pozorište, a ne na kiosk
Vodimo decu u pozorište, a ne na kiosk
Nakon trideset godina rada u 'Dušku Radoviću', Milena Jeftić Ničeva Kostić napušta dečje pozorište svojevoljno, shvativši da u njemu više nema mesta lutkama. Osamdeset predstava za decu, većinom lutkarskih i četrdeset za odrasle, čine njen dosadašnji opus u kome su, između ostalih, 'Loptica skočica', 'Ko zna bolje široko mu polje', 'Ljuljaška', 'Magbet', 'Soba moje majke', 'Balkanska plastika', 'Bergmanova sonata', 'Korešpondencija' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i najnovija - 'Faust'.
Slikar ste koji često radi za pozorište, zbog čega?
- Pozorište me uvodi u svet u kome nikad nisam bila. Izazov je ući svojim bićem u biće reditelja i pisca.
Šta vas je privuklo 'Faustu'?
- Geteova poetika pisana pre dva veka i danas je savremena. Remek-delo kakvo je 'Faust' nagoni na razmišljanje o dvojstvu u čoveku, dobru i zlu. Kostim sam svela, minimalistički, na stroge linije u sivo-crnoj gami, u prvom delu, s više ritma i kolorita u drugom.
Koja je razlika između izrade kostima za glumca i kreiranja lutke?
- Animator - umetnik daje život lutki, često i dekoru. Glumac najviše crpe umetnost iz svoje energije, pameti, stomaka, srca, glasa i tela. Kostim mu pomaže da lik vizuelno uobliči. Lutku, pak, u potpunosti oživljava njen tvorac.
Vaš pogled na dečje pozorište u nas?
- Nažalost, za nama je vreme kada su decu iz obdaništa vaspitači vodili u pozorište. Danas ih vode do kioska. Tako se od malena stvara potrošački mentalitet, umesto da se u njima razvija potreba za lepim i plemenitim... Godine ‘70-te i ‘80-te bile su zlatne godine lutkarstva kod nas. Smenjivali su se izvrsni reditelji, naši, češki, poljski... Nažalost, ništa se nije radilo na edukaciji mladih animatora i reditelja. Niko da pokrene pitanje ovog vida školovanja pored tolikih državnih i privatnih akademija.
Šta je za dete lutka u pozorištu?
- U dečjoj psihi postoji 'sveto trojstvo': dete-majka-lutka. Zvečke, stvarčice koje trepere i zvone oko kreveta su prva zabava i prva vežba percepcije. Kasnije mede, zeke i druge lutke postaju njegovi drugari. Deca im se obraćaju kao živim bićima. To se preslikava u pozorištu. Lutku na sceni dete doživljava najprisnije, saoseća sa 'glumcima', bodri ih, strepi, opominje... I sve to čini najiskrenije. Zato mislim da ovoj najiskrenijoj publici treba uzvratiti na isti način, da nam deca ne bi zaobilazila pozorište jednog dana, pa, ako hoćete baš, i da bi na svom razvojnom putu stigla do 'Fausta'. M. Marjanović
