Izvor: B92, 14.Dec.2013, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verdi i ajkula na visokim potpeticama
"Sigurna sam da nas univerzum sluša sve vreme. Kad god kažete sebi da odustajete ako se vaš poslednji trud ne isplati, kada kažete sebi da je dosta, 'Ya basta', 'I'm done', svemir vam kaže: 'A ne, još nije vreme.'"
Karen Kamenšek je muzička direktorka Opere u Hanoveru, ali je kao dirigentica prvi put u Beogradu, 13. decembra, izvela Verdijeve kompozicije, u okviru obeležavanje dva veka od njegovog rođenja. Nije nimalo čudno to što je Verdijeva dela predstavila >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << publici u Velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, zajedno sa Beogradskom filhramonijom, jer je reč o jednom od koncerata iz ciklusa "Na visokim potpeticama", koji beogradskoj publici predstavlja žene na dirigentskoj poziciji. Da li danas ima dovoljno žena na toj poziciji?
"Svakako ih ima više nego pre deset godina, i mislim da smo sada sasvim pristojno zastupljenje na muzičkoj sceni. Već sam govorila u Nemačkoj o tome kako je ovo divan program i verovatno jedinstven u svetu. Međutim, mislim da je ponekad opasno po svaku cenu tražiti ravnopravnost među polovima u muzici. Smatram da posao treba da dobije onaj ko najbolje može da ga uradi", kaže za B92 Kamenšek, koju smo zatekli u poslednjim pripremama tik pred početak koncerta. Na njeno insistiranje kratak razgovor započet je pre koncerta, a ne tokom pauze.
"Da vam priznam, pauza mi nije potrebna zbog odmora, već moram da jedem nešto tada", otkriva kroz smeh. "Posle pauze izvodimo Šubertovu 'Devetu simfoniju', i to je veoma zahtevno i vremenski dugo delo, pa moram nešto da jedem pre nego izađem na scenu."
Tvrdi da život onih koji diriguju nije lak. Iako je u Beogradu u okviru ciklusa "Na visokim potpeticama", njene potpetice nisu naročito visoke, ali njeni kriterijumi jesu. Dok razgovaramo, jednim uvom sasvim nesvesno osluškuje zvuke koji dopiru sa obližnje pozornice, proverava da li je sve u redu na sceni.
"Način života osobe koja želi da diriguje je prilično težak. E to je ono što možda odbija žene od ovog posla. Skoro trista dana godišnje provodite na putu, a kao žena vi i dalje treba da razmišljate o tome da li želite decu, porodicu...", objašnjava Kamenšek. "Ali, biti dirigent je veoma teško i tačka. Bez obzira na to da li ste muškarac ili žena. Svi smo mi ajkule i moramo da se borimo jer je veoma malo dobrih pozicija za nas na ovom svetu."
Svoje iskustvo ona je sticala na brojnim svetskim scenama, ali je najveći deo karijere gradila u SAD i Evropi. Priznaje i da je imala mnogo sreće u životu, pa je u trenutku kada je mislila da je njena muzička karijera u SAD gotova, stigao važan poziv iz Evrope.
"Napustila sam Ameriku jer u tom trenutku tamo nije postojalao mnogo dobrih prilika za dirigente. Osetila sam da je Evropa mnogo otvorenija u tom pogledu. U Americi imate desetak operskih dvorana sa stalnim repertoarom i potrebom za dirigentima, dok ih samo u Nemačkoj imate petnaestak", priča ona dok sedi sa jednom nogom podvijenom ispod sebe, u prilično opuštenom izdanju. Iako koncert počinje za svega nekoliko minuta, iako na sceni izgelda energično i neustrašivo, van scene je sasvim opuštena i spremna za šalu.
"Da kucnem u drvo, do sada nisam imala mnogo negativnih iskustava i prepreka. Čak i da su nailazile takve stvari, ja ih nisam primećivala. Znate, ja ne prihvatam ne kao odgovor", navodi uverljivim pogledom. "Mada moram da priznam da umem često da zamaram ljude i da ih malo mučim svojim zapitkivanjima. Kada nešto hoću, ja to i tražim, ne libim se da pitam možemo li nešto da uradimo i možemo li da ga uradimo ovako ili onako. I kada se jedna vrata zatvore, kažem sebi da je to u redu, bio je to verovatno pogrešan put i treba samo da nađem novi."
A puteva u njenom životu bilo je mnogo. Otkriva nam da je radila u mnogim prodavnicama, u video-klubu...
"Radila sam i kao sekretarica advokatima i biznismenima. Govorim pet jezika pa su me takvi ljudi uvek želeli za saradnicu. Morala sam da preživim...", priča otvoreno, strastveno i brzo, kao i kada priča o muzici. "Znate kako, mnogi ljudi prerano odustaju, i mislim da je to zbog toga što imaju pogrešne predstave o tome šta treba da urade do dvadesete ili tridesete godine. I kada se to ne desi, oni odustanu."
Priznaje i da je sama razmišljala da odustane od muzike. I bila je na ivici od toga da se oprosti od svojih nota.
"Ali kao što rekoh, imala sam malo sreće. Sigurna sam da nas univerzum sluša sve vreme. Kad god kažete sebi da ćete da odustanete ako se vaš poslednji put ne isplati, kada kažete sebi da je dosta, 'Ya basta', 'I'm done', svemir vam kaže: 'A ne, još nije vreme.' Tako se bar desilo u mom slučaju. U trenutku kad sam čvrsto odlučila da se emotivno razvedem od muzike stigao je poziv iz Evrope koji nisam mogla da odbijem."
Otprilike u to vreme prvi put je posetila i Beograd. Godine 2003. Nastupala je sa Beogradskom filharmonijom, u gradu odakle potiče i njena baka. OD tada se mnogo toga promenilo. Promenila se i ona, menjao se i orkestar.
"Kada sam prvi put došla u Beograda bila sam nova na evropskoj sceni, još uvek sam tražila svoj put u muzici. Sada sam mnogo mirnija i sigurnija u ono što radim, imam mnogo više iskustva. Ali je zato orkestar koji imate mnogo mlađi i energičniji. Dogodila se smena generacija, i divno je što svi i dalje funkcionišu kao tim. Naravno da problemi postoje, jer problemi postoje uvek kada imate bar dve osobe koje rade na istom zadatku, ali ovde se svi podržavaju i poštuju."
Ovoga puta sa Filharmonijom je izvela tri Verdijeva dela, iz baleta "Otelo", "Magbet" i "Don Karlos", potom i Šubertovu pominjanu monumentalnu simfoniju, dok ju je publika na Kolarcu više puta vraćala na scenu aplauzom. Zadovoljna je što je imala priliku da diriguje Vrrdijeva manje poznata dela, prvnstveno "Otelo", koje se danas retko izvodi u svetu.
"Ma, to je Verdi, i lako je sve to prepoznati čak iako niste slušali izvođenja uživo", govori ubeđujući nas u to kako je nevažno koliko je puta komad izvođen i da li je poznat ili ne. "Volim da kažem da je Verdijeva muzika veoma nacionalno obojena, ali ne u negativnom smislu. Njegova muzika oblikovala je zvuk Italije i učvrstila tradiciju italijanskog klasičnog zvuka."
Kada je Šubert u pitanju, ponovo ističe kako se uhvatila u koštac sa nimalo jednostavnim delom, koje se takođe retko izvodi zbog svoje kompleksnosti i trajanja.
"'Deveta simfonija', je delo koje je Šubert napisao kao svojevrsni omaž Betovenu i u pitanju je raskošno delo, neverovatno teško za izvođenje, četiri stava traju pedesetak minuta. To je jedno od onih monumentalnih dela i Šubert ga je napisao kao veoma mlad sa dvadesetak godina, nedugo pre svoje smrti. Uprkos tome što Šubertov život nije imao srećan kraj, ova Simfonija ima divnu završnicu u kojoj dramatično ekslodira sve na sceni, i uživanje je slušati to."
Njen repertoar, kako u Hanoveru, tako i na gostovanjima, uglavnom se sastoji od klasičnih kompozitora i dela. Nije joj žao zbog toga, ali bi volela da radi više savremenih dela. Tu prednost uvek daje čuvenom Filipu Glasu, za kog tvrdi da je jedan od najboljih muzičkih primera današnjice.
"Sa kompozitorima kao što je Filip, koji je za mene jedan od najboljih živih primera, stvar je jasna i na svakom tonu se vidi koliko je njegovo znanje. On ima sedamdeset i više godina, ali njegov stil ponovo doživljava renesansu i on sve vreme aktivno piše", kaže. Kamenšek. "Postoji vrsta umetnika, poput slikara koji nikada nisu studirali umetnost. I to je sasvim u redu. Ali pravi veliki kompozitori znaju sve o Bahu, Mocartu, Hajdnu, Šubertu... To se lako vidi na osnovu njihovih dela, načina na koji su ta dela pisana, koncipirana, orkestrirana... Oni su savladali sve to gradivo. Ako su to dobro učinili, postaju veliki kompozitori."
