Izvor: Blic, 03.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vago, vago, koliko je sati
Vago, vago, koliko je sati
Giljam Wiesbadenom i svratim u jedan kafić, uverena da ću sresti nekog poznatog, da malo popričam. Kad tamo, tišina. Čuješ samo zujanje komaraca i povremeno-šljap!, što-će-reći da je neko samom sebi opalio šljagu, ne bi li eskivirao ubod. Navikla na žamor ljudi, osvrnem se da vidim u čemu je fora. I tu skapiram da ljudi, u stvari, pričaju. Doduše, ne jedni s drugima, već putem SMS poruka, tamo-negde-s-nekim. Smešak, ili neka druga grimasa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kazuju da je konverzacija živa. Idealno za one koje mrzi da otvaraju usta, pomislim i. krenem na istu foru da prozivam svoje drugare. U neko doba, dosadi mi igra gluvih telefona, koji u stvari, ne da nisu gluvi…naprotiv! Ali, željna živog razgovora, krenem gradom, ne bih li srela nekog da malo proćaskam. I opet skapiram da ljudi ne komuniciraju. Ćutke gledaju izloge, djiraju ko levo, ko desno, ko pravo ili krivo, tek, nit romore nit govore što rekao naš pametan Wiesbadenski narod. Slučajno nagazim nekog, ljubazno se izvinim, samo me pogleda i ništa. Očešem nekog rancem, na moje pardon, opet ćutanje. Već olabavljena i svikla na neme oko sebe - nastavim ulicom. Čista nirvana, zaključim zadovoljno, kad odjednom, neki ledeno-metalni glas – IMATE STO KILOGRAMA I DVESTA TRIDESET ŠEST GRAMA! Samo što se nisam patosirala. Povučem se za uho, coknem zubima protiv uroka i krenem da se vrtim u krug, da vidim, ko se usudi da naruši tišinu. Najednom, ugledam neku čudnu spravu na kojoj piše – VAGA KOJA GOVORI. Pored nje vlasnik. Čita novine i ćuti. Još samo da nauči kutiju, da umesto njega traži kintu za merenje, pa da se sita napričam, pomislih i stadoh na brbljivu vagu. Da proverim, nisam li od umornog i ćutljivog sveta i ja omutavila.
