Izvor: Politika, 10.Okt.2012, 23:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Uručena Andrićeva nagrada

Priznanje pripalo Milovanu Marčetiću za pripovetku „Izlazak”, koja je objavljena u „Književnom listu”

U Andrićevoj zadužbini, na piščev rođendan, Radovan Vučković, predsednik UO Zadužbine Ivo Andrić, uručio je Andrićevu nagradu Milovanu Marčetiću za pripovetku „Izlazak”, koja je objavljena u „Književnom listu” (januar–februar 2011). Žiri, koji su činili: Slobodan Vladušić (predsednik), Mihajlo Pantić i Aleksandar Gatalica, odluku je doneo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << većinom glasova.

Milovan Marčetić, kaže se u obrazloženju žirija, uspeo je da u svojoj priči učini ono u čemu moderna književnost nalazi svoju suštinu, a to je čin oneobičavanja sveta. Na taj način, dakle putem oneobičavanja, književnost čitaocu pruža mogućnost da svet doslovce vidi, a ne tek da u svetu prepozna ono što se već nalazi u njegovoj svesti. U tome i jeste emancipatorska, oslobodilačka funkcija književnosti: moderna književnost nas na taj način čini prisutnijim u svetu. Ona nije nikakvo bekstvo od sveta, nikakvo teleportovanje u sfere lepote i bezbrižnosti, već upravo način na koji se čovek vraća svetu, način na koji razgrće zavese stereotipa i poluistina koje se prenose rečima frazama, mrtvim i okamenjenim rečenicama, koje se uvek odašilju iz iste perspektive, iz iste tačke.

Marčetićeva priča „Izlazak” nije uspešna samo zato što je rezultat jednog veštog oneobičavanja. Ona je vredna i zato što rezultat samog tog oneobičavanja nije moguće sabrati u dve rečenice. „Izlazak” je dakle, hermeneutički izazov: ona ovaploćuje tehniku uskraćenog smisla ili viška značenja, pre nego što u sebi sadrži neku jasno definisanu sliku sveta. Time ona ostaje na tragu najbolje tradicije moderne književnosti.

U svom slovu, Milovan Marčetić je podsetio na Andrićeve reči, izgovorene prilikom dobijanja Nobelove nagrade, na esej naslovljen „O priči i pričanju”. Možemo da se upitamo, kaže nagrađeni pisac, i da li je pripovedanje ponekad zamena za neko delo koje nismo učinili a hteli smo da ga učinimo. Ono može da bude i potraga za nedostajućim sabesednikom, ispovest usamljenog čoveka nekom zamišljenom slušaocu ili čitaocu, ili svetu uopšte, način na koji od bližnjeg tražimo razumevanje. Pričanje je i razabiranje smisla u psihološkom i jezičkom haosu, u metežu egzistencije i života unutar ljudske zajednice. Pričamo da bismo uspostavili i neki unutarnji sklad i svome životu dali smisao, često i s nadom da ćemo sačuvati sećanje na sebe i vreme provedeno na ovom svetu... Kao što, po Andriću, čovek, čini se, priča od kada je postao, tako možemo da kažemo da će čovek verovatno nestati kada prestane da priča.

Ivo Andrić, zaključio je Marčetić, i danas je moderan pisac, i to suštinski moderan, ozbiljan u svojoj modernosti, pisac kome je pošlo za rukom da dubinski sagleda i prošlo, i svoje vreme, i da ga dočara u književnoj formi.

Z. R.

objavljeno: 11.10.2012.

Nastavak na Politika...