Izvor: B92, 18.Jul.2016, 19:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Umetnici danas sami sebe cenzurišu"
Nenad Milošević, autor dokumentarca “Druga linija”, koji se prikazuje u selekciji “Mladi duh Evrope” 23. Festivala evropskog filma Palić, kaže da umetnici danas sami sebe cenzurišu i da pregalaštvo pojedinca jedino pravi prodore.
“Druga linija” je rezultat Miloševićevog dugogodišnjeg istraživanja neovangardne scene s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina u Novom Sadu koja je tokom svog kratkog delovanja pod okriljem Tribine mladih, bila u direktnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sprezi sa važnim umetničkim centrima Jugoslavije i deo svetskih umetničkih tokova.
“Priča o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih u Novom Sadu je bila kratkotrajna, ali poput komete. Otisci svega toga su se osetili i tokom osamdesetih i devedesetih godina, ali je iz određenih razloga sve to gurano pod tepih i svesno se gledalo da se zaboravi na celu tu 'drugu liniju' kako smo je mi nazvali”, istakao je Milošević u intervjuu Tanjugu.
Tokom studija u Novom Sadu, Milošević je svuda oko sebe video odbleske onoga što se dešavalo u tom period.
“Do mene su dolazile stvari koje su mi bliske, priče koje su svoje korene imale u sedamdesetim godinama. To me je kopkalo, znao sam da postoji malo podataka o tome, ali i sami akteri su te 2006. godine počeli otvoreno da pričaju o tom vremenu”, rekao je Milošević.
U razgovoru sa njima shvatio je da ne postoji film koji objedinjuje celu tu scenu i da je neophodno da Novi Sad i srpska kultura budu svesni da je takva jedna scena postojala, jer to može doneti “benefit novim generacijama”.
“Njihov (neoavangardista) glavni cilj bio je da izmene život menjajući sebe, da umetničkim sredstvima utiču na ono što ih okružuje, da menjaju sebe, umetnost. To je pokrenulo kritički pogled, otvorilo prostor za dijalog i to je bilo moguće samo do 1972/1973. godine kada sve prestaje”, kaže Milošević.
Autor ističe da je bila velika odgovornost pristupiti toj temi, napraviti svoj ugao iz 21. veka, 50 godina kasnije, a niko iz ekipe filma nije bio ni rođen kada se priča filma dešavala.
“Zapravo radi se o refleksiji na nostalgiju koju nismo ni doživeli, nostalgiju za načinom funkcionisanja kulture, grada i umetničke grupe. Istražujući sticali smo nova iskustva i bogatili sebe. Jedan od članova ekipe je rođen 1993. i on se zarazio tom pričom i nastavlja da je živi”, primetio je Milošević.
On naglašava da film pokreće pitanja, otvara neispričane priče iz tog perioda koje mogu da deluju na današnje generacije i učine da “krenemo da ražmišljamo o problemima i uvidimo da mogu biti rešeni”.
Milošević podseća da su neoavangardisti bili kompaktna celina, koja je imala instituciju iza sebe i raspoloženje države koje je bilo potrebno, a danas pregalaštvo jednog čoveka napravi prodor pa onda čekamo da se pojavi neko drugi koji će učiniti isto.
“Zanimljivo mi je da u filmu protagonisti 100 minuta govore 'mi smo zajedno ovo', i kada se desi raspad, poslednje izjave kreću sa 'ja'. Svako je krenuo svoju priču, a ono što je bilo 'mi' je bilo ono što je nosilo promene”, primetio je reditelj i scenarista.
On kaže da je Tribina mladih bila mesto koje je zračilo energijom, slobodna zona za kojom danas možemo samo da osećamo nostalgiju jer je teško da država preispituje samu sebe.
“Mi smo danas u situaciji kada zbog mnogo manjih stvari ljudi sami sebe cenzurišu da ne bi izgubili posao, da bi napredovali u karijeri i to je tužno. Umetnička grupa zapravo nosi hrabrost. To je tada funkcionisalo, a danas je nemoguće”, ocenio je Milošević.
“Ako pričamo o filmu imamo fenomenalne priče, ljude koji znaju svoj posao, ali film kod nas još uvek ne živi kao što je bilo šezdesetih i sedamdesetih. Nema te hrabrosti, tih priča i potrošačko društvo je na sve to uticalo”, ukazao je on.
Milošević trenutno radi na scenariju za drugi igrani film u kome će se baviti svojom porodicom i temom povratka, ali razmišlja i o dokumentarcu o produkcijskoj kući “Neoplanta Film”.
.jpg)
