Izvor: Večernje novosti, 05.Avg.2015, 14:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Umetnica koja je nadživela sebe

LjUBINKA je na nebu verovatno registrovana pod brojem majke. Najsrećnija je kad nekog pokrije. Prenosi nam iskustva sa svojih imaginarnih putovanja. I, odjednom taj nam svet više nije stran. Tako je, za života, o srpskoj slikarskoj divi Ljubinki Jovanović (94), čije je veliko srce prestalo da kuca u pariskoj bolnici "Žan Žores" u nedelju uveče nešto pre ponoći, govorio njen životni saputnik, slikar Milorad Bata Mihailović. Ljubinkine slike smiruju silinom duhovne tajne. Bila je opčinjena >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << oreolskim odbleskom ikona. Sa njenih platna odisao je vosak, okružen svetlošću fresaka. Nežna pojava izuzetne slikarske i ljudske snage, kosmopolita, uvek je bila čvrsto vezana za svoje poreklo. Njene osnovne boje bile su vizantijsko plavo, krv kosovskih božura i pravoslavno zlato. Bila je slikar svete tišine. Na njenim slikama, rađale su se kapi života, kiša i sunce. Iz svakog semena koje bi dodirnula, izrasla bi biljka. - Prvi put kada sam video Ljubinkine slike, odmah sam u njima prepoznao pravoslavni duh. Približila me je vašoj kulturi, koja mi je, zbog toga, postala veoma bliska. Kao prijatelj, umela je da pruži sigurnost. Bila je blaga, znala da sluša, da posavetuje. Ljubinkin i Batin stan bio je naročito mesto, potpuno drugačije od drugih, istinsko duhovno gnezdo. Gde ćemo se sada okupljati? - ističe za "Novosti" Marino Valensija, kolumbijski slikar i sineasta. Do poslednjeg dana zadržala je lucidnost, intelektualnu svežinu i pokretljivost. Razgovarati s Ljubinkom u devedesetoj, bilo je kao ćaskati s nekim u punoj, zreloj snazi. Smirena, odmerena, sa uvek pravom reči, ali žestoka u suštini i tačnosti. Držala je u rukama sve niti svojih i tuđih misli, bila veza za veliki krug srpskih, francuskih i internacionalnih prijatelja. Proslave Svetog Nikole u Ljubinkinom i Batinom stanu bile su naročiti događaj. Posle nje, ostaće jedna velika praznina. Rođena je 1922. godine u Beogradu. Studirala je na Akademiji za likovnu umetnost u klasi profesora Ivana Tabakovića, koju je upisala posle završenih studija na Muzičkoj akademiji. Jedan je od osnivača čuvene Zadarske grupe. Prvi put je samostalno izlagala 1951, a od 1952. sa suprugom Batom Mihailovićem živela je u Parizu, sa kraćom njujorškom epizodom šezdesetih. - Lepo sam i uzbudljivo živela, uvek okružena ljubavlju i prijateljima, i nadživela samu sebe. Umorna sam, pomalo, od života. Vreme je da polako odem. A vi, deco, ne trošite energiju na brige i sumnje. Sve, nekako, uvek, dođe na svoje - govorila je u poslednje vreme Ljubinka svojim poznanicima, sluteći da joj, prirodno, dolazi kraj. Ljubinkin duh vratio se u njenu Vizantiju, tamo gde je oduvek pripadao. Otišli su Bata, Dado, Kosa, Moma sad i Ljubinka. Gasi se, polako, cela generacija, nestaje jedan Pariz. MAJKA NARAŠTAJIMA LjUBINKIN i Batin odnos bio je nešto posebno. Što bi on naherio, ona bi podizala, što bio on isprečio, ona bi, u savršenom skladu, ispravljala. Teško je podnela njegov odlazak pre četiri godine. Snagu da se ponovo vrati u atelje tada su joj dale brojne prinove među njenim prijateljima, čijim bebama je darivala svoje Bele anđele. Nije imala svoju decu, ali je bila majka mnogim naraštajima.

Nastavak na Večernje novosti...