Izvor: Blic, 18.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužna priča na lak način
Tužna priča na lak način
Druga predstava 35 Bitefa, 'Bordel ratnika' u režiji Ane Miljanić i u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju, odigrana u muzeju '25 Maj' po tekstovima Ivana Čolovića i Miroslava Krleže, dočarala je i tužnu i smešnu priču o nama samima za vreme Tita i o onome što nas je snašlo nakon njegove smrti. Brojna glumačka ekipa, Đurđija Cvjetić, Miki Damjanović, Igor Damjanović, Vladislava Đorđević, Aleksandar Đurica, Jelena Ilić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Nataša Marković, Milan Mihajlović, Marija Opsenica, Eva Ras, Nenad Stoimenović, Lazar Strugar, Ljubivoje Tadić, Miloš Timotijević, Ivan Tomić, Uroš Urošević i David Živković nizala je scene, slike_arhiva i reči koje su nas podsećale na zbivanja čiji smo bili svedoci. I rasprava za okruglim stolom, koja je usledila nakon izvođenja komada, bila je svojevrsno preispitivanje i za one starije i za one mlađe. Telefonski kontakt sa rediteljkom, koja je na studijama u SAD, bio je neposredni povod da se govori o nedavnim događajima u Americi i ovdašnjim komentarima tim povodom. Činjenica da su brojni komentari bili po sistemu 'tako im i treba' samo govori o našoj dugogodišnjoj izolaciji i samoizolaciji kao i o nedostatku saosećanja ovdašnjeg stanovništva, čulo se od nekoliko učesnika tog okruglog stola.
No, vratimo se na predstavu i odličnog Milana Mihajlovića, poznatijeg kao Caci, koji je izazivao buran smeh i koji je u razgovoru za 'Blic' rekao: 'Ovo je na lak način ispričana jedna tužna priča. Ova predstava je uistinu kolektivan čin. Mi smo svi neki narod, neki ljudi koji su to sve prevalili preko sebe ili neki ljudi koji su bili sa strane pa sad sve to promišljaju pa se i šale i bivaju vrlo tužni.'
U jednom trenutku, u okviru scene časa istorije, ubacujete duhovitu opasku 'krst ili prst'...
- To je bila slučajna omaška na jednoj od proba. Ali, pošto sam ja, hvala bogu, 'rastao' u Ateljeu 212 - ono što upali onda se to fiksira. A naši su životi tokom proteklih godina bili prepuni raznih omaški, pa i onih duhovitih. Toliko da ih čak ni ateljeovski glumci ne mogu sve fiksirati.
Koji je vaš lični stav prema našoj tužnoj priči?- E, to je već tema za dužu priču. Nikada nisam nikom pripadao, odrastao sam u porodici kojom se ponosim, kilometre i kilometre sam prepešačio kada je trebalo, i lupao zajedno sa ostalima u šerpe i lonce. Dakle, iako ne pripadam nikome uviđam da se desila vrlo krupna stvar.
I, šta sada?
-Imam velike primedbe ali uveren sam da ne može biti gore nego što je bilo pre petog oktobra. Sada imam nadu, jer da je nemam ne bih mogao da igram ovakvu predstavu. T. Nj.
