Izvor: RTS, 31.Jan.2010, 15:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajnovita Selindžerova zaostavština
Samo nekoliko dana posle smrti Džeroma Dejvida Selindžera, najslavnijeg "pustinjaka" 20. veka, američki mediji polemišu o njegovoj književnoj zaostavštini.
Džerom Dejvid Selindžer "otac" najpoznatijeg literarnog adolescentnog anti-heroja Holdena Kolfilda, junaka romana "Lovac u žitu", preminuo je u 91. godini, a samo nekoliko dana posle smrti, u američkim medijima vodi se rasprava o njegovoj književnoj zaostavštini.
Selindžerov sused u Kornišu, gradu u >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << američkoj državi Nju Hempšir, Džeri Bart izjavio je da mu se poznati pisac poverio pre nekoliko godina, da ima najmanje 15 neobjavljenih knjiga u kućnom sefu.
Na svetlost dana je isplivao i podatak da Univerzitet Teksasa poseduje pet neobjavljenih pripovetki, iz perioda pre nego što je Selindžer objavio "Lovca", od koji su dve prava remek dela, ali da je odredio da se ne smeju publikovati 70 godina nakon njegove smrti.
Selindžer je roman "Lovac u žitu" objavio 1951. godine, 11 godina nakon prve priče u časopisu "Stori" koji je pokrenuo njegov mentor sa Kolumbija univerziteta Vit Barnet, kod koga je godinu dana pohađao časove kreativnog pisanja kratkih pripovetki.
"Lovac" je preko noći postao globalni hit sa 60 miliona prodatih primeraka. Roman o sedamnaestogodišnjem buntovniku i dalje se svake godine proda u SAD u tiražu od oko 250.000 primeraka.
Selindžer je objavio knjigu sa devet priča, prethodno štampanih u periodici, knjigu "Freni i Zui", još jednu knjigu sa četiri novele i nakon što je 1965. godine objavio novelu " Hepvort 16, 1924" u nedeljniku "Njujorker", Selindžer je nestao sa literarne pozornice.
Narednih 45 godina Selindžer je proveo daleko od očiju javnosti odbijajući sve pokušaje izdavača da dobiju neki njegov rukopis. Poslednji intervju dao je 1980. godine, a svi pokušaji da dozvoli da se neko njegovo delo adaptira za pozorište ili ekranizuje, ostali su bez uspeha.
Najslavniji "pustinjak" 20. veka
Bežeći od slave Selindžer je postao najslavniji "pustinjak" 20. veka čiji su se advokati javljali samo ako je na sudu trebalo braniti njegovu privatnost.
Sve dok su istoričari književnosti, kritičari i teoretičari pisali o njegovom malom ali važnom književnom delu, Selindžer je ostajao po strani. Međutim, kada je Jan Hamilton najavio da će objaviti njegovu neautorizovanu biografiju pisanu na osnovu prepiske do koje je nekako uspeo da dođe, pisac je zatražio da se ona zaštiti zakonom o autorskim pravima i tako onemogućio njeno korišćenje.
Sud mu je dao za pravo što je bio presedan, i Hamilton je morao da odustane od njihovog citiranja u svojoj knjizi. I drugi pokušaji da se napiše Selindžerova biografija su bili sasečeni u korenu, ali su tokom devedesetih godina dve, njemu bliske žene, ipak narušile njegovu privatnost.
Prvo je književnica Džojs Mejnard objavila sećanja na period od blizu godinu dana, koji je provela uz Selindžera kao njegova ljubavnica, kada je imala 21, a on 53 godine. Slika koju je dala nije bila ni laskava niti prijatna po pisca, ali je zabeležila da je disciplinovano pisao svakoga dana i da je imao najmanje dva "gotova" romana.
Druga knjiga bili su memoari Selindžerove ćerke Margaret "Lovac snova" u kojoj je prikazala oca kao čudaka koga nije zanimala porodica. Zabeležila je da je Selindžer veoma uredno odlagao rukopise u fascikle i ako su bile obeležene crvenom olovkom, to je značilo da se mogu objaviti tako kako jesu, a druge - sa plavom oznakom, trebalo je prvo da budu redigovane.
"Selindžer je mrtav, neka dugo živi Selindžer!"
Američki Nacionalni javni radio je odmah nakon vesti da je Selindžer preminuo intervjuisao novinarku Beti Epis koja je poslednja razgovarala sa njim, ali pre 10 godina.
"Odbijam i odbijaću da objavljujem i u tom neobjavljivanju ima nekog divnog mira, tišine. Ako je objavljuješ, svet ne zna šta radiš i možeš da radiš za sebe", Epis je citirala šta joj je pisac tada rekao.
Nedeljnik "Njujorker" do koga stižu samo najodabranija pera, u najnovijem broju postarao se da objavi kojih je sedam Selindžerovih priča odbio da objavi četrdesetih godina, spisak onih koje je objavio i onih za koje se zna, na osnovu dokumenata, da ih je napisao, ali sada se vode da su izgubljene.
Uz svaku od tih priča dat je kratak siže, kada su i gde nastale - uglavnom tokom Drugog svetskog rata - u kome je Selindžer učestvovao do 1942. do 1945. godine, uključujući Dan D, kao i njihovu dalju sudbinu (neke su objavljene u drugim listovima pod drugim imenom ili su kasnije postale neko od poglavlja "Lovca").
Očigledno, Selindžerova zaostavština će još dugo intrigirati naučnike, ali i "lovce" na senzacije. Jedan od velikih poštovalaca Selindžera izjavio je za Nacionalni javni radio na vest o smrti: "Selindžer je mrtav, neka dugo živi Selindžer!"
