Izvor: Politika, 24.Sep.2015, 22:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stratište više nije javni parking
Osim što novi gradski trg podseća na svetske metropole u malom, konačno je zatvoren i jedan istorijski krug – na mestu na kojem je streljano oko 800 Šapčana postavljeno je spomen-obeležje
Šabac – Prvi put posle nekoliko decenija centralni gradski trg u Šapcu konačno je obnovljen. I ne samo to. Osim što sada taj prostor zaista podseća na neke svetske metropole u malom, konačno je zatvoren i jedan istorijski krug – na mestu na kojem su jedinice Vermahta u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jesen 1941. streljale oko 800 Šapčana postavljeno je spomen-obeležje. Neobično i savremeno, kao što je i celo idejno rešenje.
Ekipa koja stoji iza projekta revitalizacije raznolika je – osim gradskih zvaničnika, koji su prepoznali kreativni potencijal, tu su umetnik Igor Marsenić, kreativni direktor, Aleksandra Savatić, autorka radionice „Kultura sećanja”, Ksenija Lukić i Bojan Alimpić, arhitekte Javnog urbanističkog preduzeća „Plan”, i brojni dizajneri. Svako od njih imao je svoju ulogu u ovom poduhvatu zbog kojeg Šapčani danas mogu da stanu rame uz rame sa građanima Lisabona, Kopenhagena, Barselone i Bergama budući da je tehnologija upotrebljena za obnovu trga do sada iskorišćena u samo u ovim evropskim gradovima.
– Mesto je decenijama bilo zapušteno. Površina gradskog trga prvi put je dobila neku konkretnu namenu 2003, kada je pretvorena u javni parking. I to je bio neki napredak ali, ako stratište pretvorite u javni parking to onda govori o smrti naših duša. To je moralo da se promeni. Sada to više nije kontaminirano mesto već mesto sećanja, na kojem može da se kreira život. Kada vidim decu koja s radošću trčkaraju među vodoskocima fontane vidim da smo uspeli – kaže nam Igor Marsenić dok sedimo u neposrednoj blizini novouređenog prostora.
U zavisnosti od toga sa koje strane pristupate trgu nailazite ili na spomenik ili na podnu fontanu, koju pokreću senzori pokreta. Tu su i gradski sat, dečje igralište, neobičan mobilijar. U oči odmah upada činjenica da nema centralnog mesta, nema unapred određenog jezgra samog trga. Rešenje koje je izvedeno minimalističko je, otvoreno, bez linija podela – sa jasnom idejom da svako od posetilaca sam bira svoje težište.
Ako se ima u vidu da je reč o 8.500 kvadratnih metara onda je jasno da smo imali ozbiljan zadatak. Budžet je bio ograničen na pola miliona evra, građevinski radovi su trajali oko dva meseca. Rešili smo da poslušamo naš unutrašnji glas, krenemo iz pozicije realnosti, a ne velikih očekivanja bez pokrića i primenimo nekonvencionalni pristup – bez grubih razgraničenja, za nas malo neuobičajen.
Parter trga posebno smo razigrali – on je obojen specijalnim bojama, kolorit se kreće po širokom spektru crvene boje. Ona je i boja krvi i stradanja, ali i boja radosti i strasti. Materijal je tehnološki inovativan – reč je specijalnom proizvodu na bazi plastičnih smola, čija je garancija na fizička oštećenja i ultravioletno zračenje duga. Ova tehnologija omogućila nam je da prostoru podarimo dodatnu ekspresivnost – objašnjava Marsenić.
Građanska inicijativa koju je pokrenula arhitekta Aleksandra Savatić, kroz svoju radionicu „Kultura sećanja”, bila je izuzetno važna za ceo poduhvat. Činjenica da je i sam trg mesto stradanja uklopila se u njeno inicijalno interesovanje da se ne zaborave sva mesta stradanja u Šapcu i okolini. Radionica je pružila priliku svima koji su zainteresovani da učestvuju u kreiranju konačnog rešenja obnove trga.
– Kao društvo ne gajimo dovoljno kulturu sećanja. Ne posvećujemo pažnju prošlosti i ljudima koji su činili i stvarali ovaj grad pre nas. Lično me je začudilo koliko građani Šapca danas ne znaju na kojim se mestima nalaze masovne grobnice njihovih sugrađana, od kojih neke ni do sada nisu otkopane. Kao i to do koje mere smo još uvek podeljeni na partizane i četnike. Opet, kada je sve počelo bila sam iznenađena koliko je bilo zainteresovanih i koliko su svi bili ipak voljni da se te podele prevaziđu. Poput katarze. Svedočili su i preživeli, stanovništvo je davalo konkretne ideje, umetnici takođe. Kroz nekoliko krugova ove svojevrsne javne rasprave došlo se do rešenja koje je za svakog bilo zadovoljavajuće. Naša je ideja da se s vremenom dođe do toga se sva mesta dostojno obeleže – priča Aleksandra Savatić.
Gradonačelnik Nebojša Zelenović zadovoljan je činjenicom da je od prvog sastanka na temu obnove trga, održanog u decembru prošle godine, pa do realizacije prošlo samo devet meseci.
– Povukla me je kreativnost umetnika i arhitekata, uz jasnu potrebu koju je grad imao da problem trga reši. Ono što su kreativci pokazali bilo je zaista izuzetno pa je moja uloga bila u tome da se urbanistički preduslovi zadovolje. Prvi put se desilo da su ljudi bili voljni da slobodno daju ideje, da učestvuju, da su pokazali da im je stalo. Nije bilo drugog rešenja nego da se rešenje prihvati i sprovede. A da nismo pogrešili vidim po tome što me sugrađani zaustavljaju, čestitaju i zahvaljuju na tome što smo uradili – zaključuje Zelenović.
------------------------------------------------------------
Svi dosadašnji pokušaji
Prema rečima Marsenića, nekoliko puta do sada pokušana je obnova trga, ali neuspešno.
– Bilo je odličnih rešenja, ali nijedno nije završeno do kraja. Ideja Slobodana Janjića iz sedamdesetih godina i pored tadašnje snažne privrede nije izvedena više od 50 posto. Rešenje iz kraja osamdesetih takođe je realizovano samo 15 posto. Postojao je još jedan predlog iz 1999. koji, sa raznim izmenama, nije bilo moguće sprovesti jer bi to koštalo između 10 i 12 miliona evra. Što je neizvodljivo u parametrima u kojim funkcionišu gradovi u Srbiji – ocenjuje Marsenić.
