Izvor: Glas javnosti, 30.Avg.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Što ne boli nije ljubav
Reditelj Miroslav Momčilović počeo je ovih dana na Novom Beogradu snimanje svog drugog igranog filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“. Momčilović je reditelj, producent i scenarista novog filma, baš kao što je to bio i u svom prvencu „Sedam i po“ (2006), koji se bavio smrtnim grehovima stanovnika Novog Beograda. U novoj filmskoj priči Momčilović je uloge poverio poznatim glumačkim imenima mlađe generacije Branislavu Trifunoviću, Gordanu Kičiću, Milici Mihajlović, Milošu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Samolovu i Vanji Ejdus.
Za Glas javnosti reditelj objašnjava kako je došao na ideju za scenario, novim metodama rada sa glumcima, ali i krizi srpskog filma.
- Moj novi film žanrovski pripada melodrami, ali mislim da mu je najbliža odrednica romantična tragedija. Film govori o stanjima koje ljudi doživljavaju kada imaju ljubavne probleme. Suštinski ova filmska priča se bavi raskidima, osećanjima neprežaljenih odnosa, emotivnim ucenama, pretnjama samoubistvom... svim mogućim situacijama koje dolaze uz raskid emotivnog odnosa i trenutka kada ljubav dođe do kraja. Sve scene u filmu počinju od trenutka kada se dogodi raskid i ne bavimo se onim što mu je prethodilo, a mislim da filmova sa takvim polazištem i temom gotovo da uopšte nema.
GLUMCI DOPISIVALI TEKST
Tokom rada na scenariju, glumci su uzeli aktivno učešće?
- Mi smo radili čitajuće probe i na taj način oni su uzeli aktivno učešće. Čitajućim probama su prisustvovali direktor fotografije i sekretarica režije koji su eventualne izmene unosili. Ovaj sistem rada se praktikuje u pozorištu, ali je razlika u tome što smo ga mi radili više meseci. Jednostavno ovaj film je satkan od ljudskih odnosa i u samom filmu biće veoma mnogo krupnih kadrova glumaca.
Prethodni film „Sedam i po“ je smešten u Novom Beogradu gde i vi živite. Koliko je u ovom filmu ta činjenica važna?
- Ovo nije film o Novom Beogradu, iako će se većina scena snimati na toj lokaciji. Kada pišem uvek imam određenu sliku u glavi i konkretno u ovom slučaju zamislio sam Savski kej, pa je bilo logično da snimamo u Novom Beogradu, a ne da tražimo neku drugu lokaciju.
Možete li izdvojiti neke filmove i autore koji su uticali na vaše stvaralaštvo?
- Ima ih veoma mnogo. Pre svega Vudi Alen i Majkl Li, kao i plejada reditelja koje sam upijao dok sam studirao. Vudi Alen sa svojim cinizmom, autodestrukcijom i sarkazmom, kao i igranjem na kartu malog čoveka koga sredina uvek proguta predstavlja snažan filmski pečat koji je meni kao autoru bio veoma značajan. Od domaćih autora tu su svakako Saša Petrović, Žika Pavlović, Emir Kusturica, Goran Marković koji su, takođe, bili nezaobilazna lektira. Mislim da ne bih bio ono što sam danas da nije bilo uticaja tako velikih imena. Jednostavno, ne verujem u priču da neko može da radi dobro i zrelo, a da se pre toga nije razvijao pod nekim uticajima.
U poslednje vreme u kritičarskim krugovima priča se da je zlatno doba našeg filma odavno prošlo i da je nakon 1990. film potpuno izgubio na kvalitetu?
- Kriza je nastupila nakon te godine i mislim da se na temelju starog načina rada devedesetih još dobro radilo i porodilo nekoliko dobrih filmova. Slično kao što se desilo našoj košarci desilo se i filmu. Generacije koje su stvarale početkom osamdesetih i devedesetih godina u onom dobrom sistemu rada davale su rezultate sve do 2000, a nakon toga rezultati krize devedesetih su došli na red, što se odrazilo i na film. Ipak, smo mi tada imali bolesno društvo koje u principu može da rodi dobrog pojedinca, ali sistem nikako i to je suštinski uzrok problema. Mislim da se sada počelo ponovo ozbiljno raditi, ali ćemo rezultate videti tek kroz nekoliko godina.
