Izvor: Danas, 14.Okt.2015, 19:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stisnutih zuba, živi se lakše

Drama "Aveti" Henrika Ibzena, u režiji Andreja Nosova, pred publikom u Srbiji premijerno će biti izvedena večeras u Bitef teatru. Nakon uspešne letošnje premijere u okviru Festivala Grad Teatar u Budvi, ova produkcija Hartefakt fonda, novo čitanje Ibzenove drame koja se bavi institucijom braka, palanačkim navikama i potlačenom pozicijom žene u građanskom društvu, biće od novembra na redovnom repertoaru Bitefa.

Komad slavnog norveškog pisca, napisan 1881, a premijerno >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << izveden godinu dana kasnije, prati udovicu Helenu Alving (Mirjana Karanović) u nameri da sirotište koje je podigla posveti uspomeni na svog preminulog supruga. Ipak, kako će se ispostaviti, njen suprug bio je daleko od časnog i čestitog čoveka vrednog divljenja, a njen brak sakriva brojne tajne. O avetima u životu i "Avetima" na sceni, za Danas govorio je reditelj Andrej Nosov.

* Kazali ste ranije kako su "Aveti" priča o ljudima prikovanim uz zid, ne "britka kritika društva". Zar se ta dva daju odvojiti?

- Naša predstava preispituje posebno ulogu pojedinca, bez ambicije da pojedinca tera u bilo kakvu akciju, već više na promišljanje. Plašim se akcija kod nas, često takvi pozivi služe istomišljenicima, veoma su odbojni i nadmeni. Ovo je priča o ljudima koje je život, njihovi izbori i njihova ubeđenja, prikovao uz zid. Iza zida ima života i oni će nastaviti da ga žive, samo je pitanje kakav će biti. Činjenica da je neko moćniji i da je neko mišljenje ispravnije, sa etičke ili bilo koje druge tačke gledišta, ne garantuje da ti ljudi žive životom koji zagovaraju. Njihova etika staje kod predjela. Naša etika se tu završava. I koga onda mi kritikujemo? Možemo samo sebe i od sebe moramo da krenemo. Mene zanima lično i političko. Nemam ambicije da ikoga prevaspitavam, sem sebe. Možda zvuči sebično, ali pozorište koje diriguje mišljenje je gore od onog pučkog i zabavljačkog. Prostor slobode ne sme biti ugrožen, a često jeste jednim zajedljivim palanačkim površnim prosedeom. "Aveti" su obična, a opet posebna kritika svih nas. Postoje neke stvari koje smo dužni da izgovorimo, zbog onih koji dolaze. A najčešće naši najbliži naprave od nas budale i izdaju nas pod parolom da je za naše dobro i da je za ispravljanje nepravde. Tako da je reč o jednom krugu, koji ima elemente kritike, ali ima i važne lične i emotivne krivine.

* Osim toga, ovo je priča i o položaju i pravima žena. Kako je Ibzen gledao na to, a kako vi ovaj problem predstavljate u današnjem društvu?

- Žena je sluškinja. I tu nema neke velike promene. Kada govori, kada misli, kada vodi, njoj je uvek teže. Žena je tu da rađa i da oslobađa muškarca za pobede. Naravno da je ovo radikalno, ali žena danas mora deset puta više. I to nije fer. Glumci i glumice, ko zarađuje više? Ili koja god profesija da je u pitanju. I najvažnije i najurgentnije, nasilje je naša vrlina. Pa tako i nasilje nad ženama. Porazne su statistike. A još poraznije relativizacije o krivici žrtve za učinjeno delo. "Aveti" govore o ženi koja je mnogo toga pretrpela i koja je uspela da se sačuva samo svojom visprenošću i položajem. Da li se sačuvala ili je samo izbegla kataklizmu koja sledi, to ostaje kao veliko pitanje. Od ćutanja ni žena ni muškarac nemaju mnogo, sem prividnog mira. Ne bih ovu Ibzenovu dramu nužno stavio u taj kontekst. Ali odlika svih ljudi je da ćute. Žene samo ćute glasnije, čini mi se, jer nije lako biti žena koja javno govori.

*Gospođa Alving kaže u jednom delu kako nas avetima čine svakakvi mrtvi nazori i verovanja koja nam leže u krvi i ne možemo ih se otarasiti. Zatim kaže kako joj se aveti prikazuju dok čita novine... Čime se te aveti hrane?

- Našim zaboravom. Ovde se sve zaboravlja i svi se zaboravljaju. Mi se ne sećamo ni rođenih članova porodice ili se sećamo za ljude. Postoji nešto u našem načinu života, navikama, što nas ne odvaja mnogo od životinja. Samo da ja dobro jedem i pijem i da sve bude po redu. I drugo, pa neće se kuća sama očistiti, moraš da upadneš u kanalizaciju, pa da ti ruke budu prljave. Mi smo zamislili da će neko drugi umesto nas da preuzme odgovornost za naš sastav u kanalizaciji. Možda, kad smo mali i nedorasli sopstvenim fekalijama. Mislim da je reč o odgovornosti. Mi smo odgovorni za naše aveti, mi pristajemo svakodnevno na njih i neće se ništa promeniti dok stvar ne postane lična i potpuna.

* "Aveti" će beogradskoj publici premijerno biti prikazane u okviru Bitefove sezone "Identitet". Kako avet stiče identitet, kakav put prelazi da bi od amorfne mase postalo nešto postojano i da li je to uopšte moguće?

- Ah, pa ovo pitanje nema odgovor. Ono što je sigurno je da ova predstava govori o pokušaju jedne majke da uprkos svemu očuva svoju decu. Deca liče na roditelje, oni su ih naučili životu. Pitanje je koliko smo drugačiji. Taj raskid i prekid sa sopstvenim identitetom je životna stvar. Društvo vam ne nudi mogućnost da pitate sebe ko ste, da maštate, da sanjate... Morate sami. Lična hrabrost i nepristajanje na licemerni poredak. Mnogi će reći: Pa od čega ću da živim, da hranim decu i slično. Nema velikih promena bez velikog rizika. Čini mi se da je lakše živeti i nositi se sa životom kad stisneš zube. Ovo su moji utisci iz velike borbe sa Ibzenom i lično preispitivanje. Nije stvar samo toga šta gubimo kad samo deo poretka, već šta smo mogli da dobijemo da smo drugačiji, hrabriji i slobodniji. Mislim da iza zida život postaje lepši, sa više ljubavi i razmene. Logika da ćete postati doktor nauka ako pročitate deset knjiga ili logika instant ekspertize sa seminara nije znanje. Odgovornost ide iz znanja i poznavanja sveta, a ne negiranja istine.

Tim "Aveti"

U predstavi igraju: Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Slobodan Beštić, Milan Marić i Jovana Gavrilović. Autorski tim predstave čine i: dramaturg Vuk Bošković, scenografkinja Mirna Ler, kostimografkinja Lejla Hodžić . "Aveti" su nastale u koprodukciji Hartefakt fonda, Festivala Grad Teatar - Budva, MESS festivala iz Sarajeva i Bitef teatra iz Beograda, uz podršku Ovation BBDO.

Nastavak na Danas...