Izvor: Blic, 12.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta nam spremaju Slovenci
Šta nam spremaju Slovenci
Nekako najradije volim da poredim naše pozorište sa Slovencima. Oni pozorište shvataju ozbiljno, nešto ozbiljnije od nas. Imaju odlične glumce, skoro kao mi. Imaju odličnih reditelja, više nego mi. A repertoar prave znalački i celu godinu unapred, ne kao mi, već kao Nemci i ostali zapadni svet. Od zapadnog pozorišta se razlikuju samo što procentualno imaju više dobrih glumaca nego iko na Zapadu, a tamo se uglavnom odlično glumi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Šta su nam to isplanirali Slovenci u svom najstarijem pozorištu Drami SNG? Govoreći globalno, malo svetske klasike, a još manje slovenačke: Molijer, Ibzen, Labiš, Šnicler, Cankar. Na sceni 'Mala drama' male drame klasika XX veka kao što su Ženeove 'Sluškinje', 'Ukus meda' Šile Dileni, i 'Ahasfera' enfant terrible-a ruske dramaturgije Vasilija Sigareva. Tu su i slovenački noviteti Iva Svetine 'Edip u Korintu', Žarka Petana 'Početak kraja' i 'Razred' Matjaža Zupančiča.
Da nije na repertoaru Pesoinog dramoleta 'Mornar', bio bi to veoma klasičan izbor, osim još nikada u Sloveniji izvođene Šniclerove drame 'Prostrana domovina'.
Ali, Slovenci imaju adut, to su reditelji koji će ovom izboru najverovatnije dati novi smisao - Dušan Jovanović 'Tartifu', Eduard Miler 'Avetima', Djego de Brea 'Sluškinjama'. A pozivaju još i goste: Januša Kicu za Šniclera, Ivicu Buljana za Svetinu, a Martina Kušeja za Labišovu 'Kasicu prasicu' u obradi Bota Štrausa, rađenu nekada davno za Petera Štajna.
Sve ovo ne bih mogao da komentarišem da SNG ne štampa podroban program koji redovno šalje na moju adresu.
Brend
Predugo smo bili divljaci Evrope. Bili smo soj na kojem su generacije srećne dece Zapada učile kako smo odgovorni ne samo za prvi svetski rat nego i za mnoge potonje, bili smo narod ogrezao u krvi, blatu do kolena i balkanskom primitivizmu koji je tako sofisticirano pozicionirao granice civilizovane Evrope. Bili smo paradigma za loše mirise, jeftinu radnu snagu, tešku masnu hranu, slovili smo kao tvorci turbo-folka i kao eksperti za promašene investicije.
I ma koliko su, sa druge strane, svetski uspesi naših sportista umeli da tu neprivlačnu sliku promene, ukazujući na Srbiju kao na rasadnik (sportskih) talenata koji su, međutim, gledali da što pre uhvate maglu, političke prilike zemlje u tranziciji, obeležene svakovrsnim skandalima, korupcionaškim aferama i beskrupuloznim međusobnim diskreditovanjima političkih neistomišljenika, kandidovali su Srbiju za status naopakog mesta u koje su svraćali samo zalutali.
Oklonosti se, međutim, menjaju nabolje, zahvaljujući najpre entuzijastima koji su, prirodno gladni kontakta sa svetom, osmislili i realizovali kulturne projekte koji se potencijalno nameću kao mesta novog hodočašća. U sve češćim medijskim raspravama oko toga kako 'brendirati' Srbiju, da li preko gibanice, kajmaka, poljoprivrednih proizvoda, zdravog vazduha ili čiste vode, nije se pojavio ni jedan predlog u kojem bi recimo EXIT, ili neka od sličnih kulturnih manifestacija, zavredila potrebnu pažnju države ili moćnih sponzora, i postala naš originalni i prepoznatljivi simbol.
Uprkos opšte prihvaćenom argumentu, za kojim su nedvosmisleno posezali mnogi domaći političari, kad god je trebalo da odigraju na kartu populizma - da je normalno da u siromašnoj zemlji kultura bude poslednja rupa na svirali - što su oberučke prihvatili mnogi domaći mediji, izgleda da su upravo originalni kulturni projekti, postali naša prva propusnica za civilizovani svet. Stranka koja to na vreme shvati, i od kulture napravi prioritet, čini se da kupuje kartu za budućnost.
|
