Izvor: Vostok.rs, 20.Avg.2015, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska groblja na tri kontinenta
20.08.2015. -
Pored istorijskih čitanki, sećanja na učesnike Velikog rata čuvaju spomen-groblja i kosturnice, kapele, krajputaši i druga obeležja. Tačan broj im se ne zna, niti postoji preciznija evidencija, iako su u pitanju podaci od izuzetnog značaja za identitet i ozbiljnost jednog naroda i države, koje pojedini istoričari stavljaju u istu ravan sa jezikom. Kakav odnos prema tim podsetnicima na epopeju Velikog rata imaju naša država i građani, razgovarali smo sa magistrom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << istorije Milojem Nikolićem iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva.
Kao vrstan poznavalac i istraživač ove oblasti, naš sagovornik je obišao skoro sva spomen-obeležja i groblja kako na području Srbije, tako i većeg dela Evrope, severne Afrike i Male Azije.– Odmah po okončanju Velikog rata krenulo se sa uređenjem vojničkih grobalja i gradnjom spomen-kosturnica i drugih obeležja. Tim poslovima najpre se bavilo Ministarstvo vojno, a kasnije Ministarstvo pravde preko svojih sekretarijata. Za pomrle u inostranstvu se staralo Ministarstvo inostranih poslova. Radilo se uz svesrdnu pomoć vojske, dobrovoljnog rada i priloga, ali i pored sveg zalaganja posao nije mogao da bude okončan za vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije. U doba SFRJ služba za zaštitu spomenika kulture održavala je obeležja iz Prvog svetskog rata, ali samo ona koja su bila proglašena za nepokretna kulturna dobra, tj. spomenike kulture.
Spomen-kosturnica na Gučevu (Foto B. Novović)
Na pitanje kakva je situacija danas, Nikolić kaže da država Srbija brine o memorijalnim obeležjima shodno svojim mogućnostima. Najveći broj je proglašen za kulturna dobra i na taj način se dodatno obezbeđuje.– Šteta je što u ovu priču aktivnije nisu uključeni SANU, pojedini fakulteti i instituti za društvena istraživanja – ističe Nikolić, podsećajući da naši građani nisu dovoljno informisani o obeležjima koja se nalaze van Srbije. On navodi da su srpski vojnici ratovali, lečili se ili bili zarobljavani na tri kontinenta – u Evropi, Aziji i Africi.
Ratovali su u Srbiji, današnjoj Makedoniji, Albaniji i Grčkoj. Kao zarobljenici bili su u Turskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji. Lečeni su u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji, Engleskoj, Maroku, Alžiru i Tunisu. Mnogo srpskih vojnika uspelo je da se vrati u domovinu, ali je i veliki broj ostavio kosti po drugim zemljama. Mnogo je onih o kojima se malo ili ništa ne zna i, što je najgore, nema volje da ih se domovina seti. Čak ni za jubileje.– Dostojna spomen-obeležja srpskim vojnicima su podignuta u Austriji, Grčkoj, Slovačkoj i Češkoj, a nedavno je to učinjeno u Belgiji i Holandiji. U Albaniji smo imali nekoliko grobalja i kosturnica, ali posle dolaska komunista na vlast sve je uništeno. U Bugarskoj je počelo uređivanje spomen-groblja, a u ovoj zemlji, savezniku Austrougarske carevine, prema grubim procenama, bilo je oko 20.000 zarobljenih Srba. Samo u okolini Plovdiva počiva oko 4.500 srpskih ratnih zarobljenika. Bugari su o njima snimali filmove, ušli su u literaturu, jer su bili utamničeni u bolnici gde su nekada lečeni bolesnici od kuge i kolere. Mi o tome pojma nemamo, kao da se to desilo negde na kraj sveta, a ne u komšiluku – objašnjava Nikolić.
Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa više hiljada zarobljenika koji su skončali na području Turske, gde takođe nema uređenih grobalja i postavljenih spomen-obeležja. – U to vreme Turska je počela izgradnju takozvane Bagdadske železnice, i prema podacima do kojih sam došao, na tim poslovima je angažovala oko 5.000 zdravih mladića iz Srbije, koji su tamo deportovani iz Bugarske. Niko od njih nije se vratio kući – ističe Nikolić.
Na području Srbije, kaže ovaj istraživač iz Valjeva, sva memorijalna obeležja proglašena su za spomenike kulture, a znatan broj među njima ima umetničke, pre svega vajarske i arhitektonske vrednosti. Održavaju se uz maksimalnu podršku države i nema favorizovanja pojedinaca. Štaviše, vojnici i civili imaju više obeležja u odnosu na njihove slavne komandante.
Jedna od karakteristika domaćih memorijala je i ta što su na znatnom broju spomen-kosturnica i grobalja sahranjeni jedni pored drugih i srpski i neprijateljski vojnici. Ta vrsta mešanja kostiju, što je istovremeno poruka za pomirenje i praštanje, odvajkada je svojstvena srpskom narodu.
Budo Novović,
Politika
