Izvor: Politika, 14.Feb.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šljiva je fiktivni srpski brend
U ovovremenoj Srbiji, pod maskom demokratičnosti, otvoreno se, a čini mi se i osvetnički, podstiče i podržava i srpstvo i antisrpstvo, kaže pesnik pred današnje uručenje nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću”
Milosav Tešić (1947), pesnik, esejista, pripovedač, dobitnik je književne nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju za rodoljubivu poeziju dodeljuje Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak” iz Orašca. Autor je zbirki pesama: „Kupinovo”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Ključ od kuće”, „Blago Božije”, „Prelest severa”, „Prelest severa, Krug račanski, Dunavom”, „Sedmica”, „Bubnjalica u pčelinjaku”, „U krstu zemlje”, „U tesnom sklopu”, „Dar i kob”. Milosav Tešić je 2000. izabran za dopisnog, a 2006. godine za redovnog člana SANU.
Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak” iz Orašca upravo je objavilo Tešićevu knjigu, uslovno rečeno, rodoljubive poezije „Grom o Svetom Savi”, a nagrada će pesniku biti uručena danas, na Sretenje, u Orašcu.
Rodoljubiva poezija u klasičnom smislugotovo da se danas i ne piše. Odnos prema patriotizmu se, očigledno, promenio?
Rodoljubiva lirika u klasičnom smislu danas deluje anahrono, osobito ona koja je sluškinja, medij određene ideologije, kao i ona glorifikatorski poneta, mada u toj može da bude i istinski vredne poezije ako se u poetski iskaz ugradi, na primer, oplemenjena retorika, univerzalnija viđenja i misaonost. Ne bi se moglo reći da je srpsko patriotsko pesništvo, shvaćeno netradicionalistički, danas zamrlo: iako se ne ispomaže reklamnim spotovima i sajtovima, iako je u domenu javnog delovanja najverovatnije i nepoželjno. Uostalom, neki od najistaknutijih savremenih srpskih pesnika već su zavredili priznanje „Odzivi Filipu Višnjiću”.
Snažni društveni lomovi, praćeni i različito motivisanim ratovima koji su raskomadali srpski narod u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, izobličili su mnogo šta pa i patriotsko osećanje, neretko ga pretvarajući u nešto kontraproduktivno. Sa druge strane, u današnjoj Srbiji, i dalje izloženoj „prijateljskim” pritiscima, ucenjivanjima i poniženjima, živi se u klimi stalne i psihološki opterećujuće nacionalne neizvesnosti, korupcije i politikantstva. U takvim prilikama stradaju i ljudi i osnovne nacionalne vrednosti: moralne, duhovne, patriotske...
Deluju li danas, na primer, Đura Jakšić, Aleksa Šantić, Milan Rakić i Jovan Dučić, po svom rodoljubivom pesništvu, kao prevaziđeni pesnici?
Srpsko rodoljubivo pesništvo, prolazeći raznolike stilske faze i tako se neprestano razvijajući, zaprema – istina u jedva održanom kontinuitetu – vremenske periode od propasti nemanjićke države do savremenog doba. Pomenuti pesnici pripadaju klasičnoj fazi u razvoju naše patriotske lirike. Oni su njeni stubovi. Njihove velike otadžbinske pesme odražavaju i sudbinu i karakter srpskog naroda, te su i dan-danji veoma vredne, dragocene estetske potvrde njegovog opiranja tuđinskom jarmu – što nam je, uzgred rečeno, i sada potrebno. To se, u celini uzevši, potvrđuje i u „Antologiji srpskog rodoljubivog pesništva (XIV–XX vek)” Zorana Gavrilovića, u njenim tugovankama i himničnim sazvučjima.
A Filip Višnjić?
Filip Višnjić, red hroničar i red vizionar, sintetizujući mitsko i istorijsko nasleđe, opevao je ustaničku Srbiju i u raskošnom kosmičkom razmerju, oplemenivši je tako višim i višnjim smislom. On je, uz to, znao da je u Srba počesto bivalo „kad se ćaše po zemlji Srbiji”, a znao je dobro i to da se u takvim prilikama uvek pitalo ima li se dovoljno snage za to – ćaše. „Veliki je to duh bio”, rekao je za Filipa Višnjića, u jednom svedočenju, trgovac Sima Stanišić, njegov poznanik iz sremskog sela Grka (današnjeg Višnjićeva).
Šta je danas rodoljubiva pesma?
Aleksandar Jovanović je u podnaslov svoje knjige „Pesnici i preci” umesto očekivanog termina – rodoljubivo pesništvo (ili što slično) stavio odrednice: motivi jezika, tradicije i kulture u posleratnom srpskom pesništvu. To znači da je moderna rodoljubiva pesma prvenstveno odraz pesnikovog mnogostruko složenog odnosa prema kulturno-istorijskom nacionalnom nasleđu. U to se, uz emotivan pristup, uključuje i njegov odgovoran uvid u sferu kolektivnog pamćenja, u žive damare nečeg što se ukorenilo i iskristalisalo u tradiciji. To je ono što ne zastareva i što teži da se uklopi, makar to bila i iluzija, u viziju opšte humanosti.
Da li su rodoljubive i one Vaše pesme koje pevaju o ambaru, vajatu, vodenici, pčelinjaku ili uopšte o nekim drugim vrednostima srpskog sela?
Ko bi pre pisao o tim seoskim građevinama nego onaj koji se rodio i odrastao među njima? Te pesme se ne mogu, prema književnoteorijskim merilima, smatrati rodoljubivim. U njihovim pejzažnim okvirima prepliću se mitsko-mistični i etnografski detalji, ali mora biti da su i one, makar i nesvesno, proistekle i iz kompleksnog osećanja patriotizma.
Vaša pesma „Šljiva srpska”, himna šljivi, našoj tradicionalnoj voćki, takođe je neka vrsta rodoljubive pesme?
Ta voćka je, ostajući još uvek srpski fiktivni brend, i simbol rodnosti našeg podneblja. Zaboravljeni pomolog Blagoje D. Todorović u knjizi „Voćke i voće”, objavljenoj 1899. godine u plavoj Zadruginoj ediciji, gotovo je zavapio rekavši da „nema smisla našu šljivu zvati mađarka (madžarka) već srpska šljiva”. Vanliterarno gledano, pesma „Šljiva srpska” pozitivan je odgovor, mada odocneo, na Todorovićev apel. Inače, himničnost u toj pesmi praćena je i odrazima ovozemaljske tuge kao egzistencijalne konstante. To se bolje razume ako se ona, recimo, čita i u kontekstu „Knjige propovjednikove”.
Ima li mladih pesnika koji pišu rodoljubive pesme?
Takvu poeziju (uz podrazumevanje da je taj termin odavno prevaziđen) mladim ljudima danas i nije lako pisati. Naime, u ovovremenoj Srbiji, odnosno u nekim njenim odavno i svakojako moćnim krugovima, pod maskom demokratičnosti, otvoreno se, a čini mi se i osvetnički, podstiče i podržava i srpstvo i antisrpstvo. Taj samošovinizam, zaogrnut i maskom zaštite ljudskih prava, retko kad prećutkujući, omalovažava i žigoše sve što je izvorno patriotsko, dakle ono što je izraz jednog prirodnog, pozitivnog i plemenitog osećanja, kojim se niko drugi niti vređa niti ugrožava.
Koliko znam, u tekućoj mladoj srpskoj poeziji još nema dovoljno izdvojenih pesnika koji su na autentičan način zaokupljeni temama iz oblasti kulturno-istorijskog promišljanja srpske nacionalne kobi. Među pesnicima mlađe generacije koji osećaju da im nalog za pevanjem „potiče / Iz nekog dubljeg pozorja”,izdvajaju se Vladimir Jagličić i Dragan Hamović. Polazeći i od istorijskih i od savremenih podstreka, kao i od raznolikih kulturnotradicijskih određenja iz nacionalnog nasleđa, oni pevaju iz srži ovog podneblja.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 15/02/2010]
