Izvor: Blic, 23.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skulpture po ljudskoj meri
Skulpture po ljudskoj meri
NOVI SAD - Ženski aktovi u orahovom, trešnjevom i kruškovom drvetu, poneki portret (npr. Vuka Mićunovića), 'Meca pri toaleti' i orao, u bronzi, soko, koko i orlić u crvenom granitu, sova u crnom mermeru..., skice, samo su neka od 36 dela vajara Riste Stijovića upravo izložena u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog koja, zahvaljujući svom donatoru, od 1994. neguje izlagačku praksu.
Praksu, specifičnu, jer po izričitoj volji darodavca, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sastav zbirke nikako ne sme da se menja.
Darodavčeva volja se svih ovih godina poštuje, zbog čega se, ponekad, radi sagledavanja nečijeg kompletnog umetničkog opusa, za izložbe, naravno, poneka dela zajme. Tako je ovog puta u Spomen-zbirku, za izložbu skulptura Riste Stijovića, nekoliko posuđeno iz Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti i Memorijalnog centra Josip Broz Tito, u Beogradu.
Ovaj detalj je bitan ne samo zbog saradnje nekoliko naših najznačajnijih institucija, već, i pre svega, zato što je Risto Stijović reprezent tzv. struje 'biti u toku evropskih težnji, a biti svoj' koja bi i danas mogla biti uzor mnogima.
Risto Stijević je pohađao umetničko-zanatsku školu Đorđa Jovanovića, istovremeno posećujući Meštrovićev atelje u Beogradu. U toku Prvog svetskog rata, sa srpskom vojskom prelazi preko Albanije, stiže na Krf, odatle, oboleo, s ranjenicima poslat je u Francusku. Posle rata školovanje nastavlja u Marselju, a studije u Parizu. Već 1919. godine izlaže na Jesenjem salonu. Godine 1937. osvaja Gran pri na Međunarodnoj izložbi u Parizu. Pariska novinska kritika ga zapaža podvlačeći 'mističan osmeh njegovih devica'. U toku Drugog svetskog rata interniran je u logor na Banjici odakle izvlači živu glavu. Nastavlja da izlaže širom Evrope, ne samo u Francuskoj i Srbiji, a 1970. Podgorica otvara galeriju kojoj daje njegovo ime. U našem okruženju danas vidimo i nekoliko njegovih spomenika - Franša Deperea (u Beogradu), Jovana Sterije popovića (u Vršcu), štampara Božidara Vukovića (na Cetinju).
- Godinu dana nakon uspeha na Salonu Leskalije 1928. u Parizu, Stijović dolazi u Beograd gde se već u aprilu, u Novinarskom klubu, predstavio publici samostalnom izložbom s 15 pariskih skulptura i 16 gravira. Na fotografiji iz tih dana vidimo snažno lice muškarca koji je tek prešao tridesetu, elegantnog i punog samopouzdanja, i spremnog za dalja osvajanja na umetničkoj sceni. Na put u Beograd ispratio ga je kosmopolitiski duh Pariske škole, obojen radom u ateljeu Žana Bernara i Fransoa Pompona, druženjem sa Brankom Deškovićem i Đorđem Jovanovićem-Đukinom, Modiljanijem, Šanom Orlov, Žakom Lipšicom i Josipom Zadkinom – kaže Jasna Jovanov, autorka izložbe i direktorka Spomen-zbirke Pavlja Beljanskog.
'To što sam onda (u Parizu) radio, to je ono što i sada radim, što sam uvek radio bez prestanka', Stijovićeve su reči kojima Katarina Ambrozić u monografiji o slavnom srpskom vajaru komentariše njegovu privrženost temama nage ženske figure, životinjama, junacima iz 'Gorskog vijenca' i, konačno, portretu.
Sada, u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, Stijovićevi radovi su 'u društvu' slika Marka Čelebonovića, Nikole Gvozdenovića, Ivana Tabakovića, Koste Hakmana, Peđe Milosavljevića... i u tom ambijentu odišu čistotom u ondašnjoj skulpturi neminovnom da privukla pažnja kolekcionara kakav je bio Beljanski. Beljanski je u svojoj zbirci grupisao 36 dela. Imao je nepogrešiv instinkt da su baš ta (pored već gore pomenutih, tu su i dela Nadežde Petrović, Vidosave Kovačević, Bele Pavlović, Sretena Stojanovića, Miloša Golubovića, Petra Lubarde...) ona koja u 'moderni bez granica' stoji rame uz rame s tadašnjim evropskim utirući puteve nacionalnim (ne nazadnim!) strujama.
- Kad bi se recimo ova 'Žena koja kleči' kojim slučajem uspravila, njeno bi telo bilo idealno proporcionalno! U tome je Risto Stijović bio pravi majstor - prokomentarisao je Kosta Bogdanović opus svog kolege po klesanju uz reči: 'Poetika do bola'.
Lepo upakovana tela i još ptice koje je naučio da gleda u Pomponovom ateljeu, posle dužeg vremena predstavljaju nam Ristu Stijovića u svetlu danas istorijske avangarde XX veka kojoj je i Srbija dala pečat, a ne samo koja je na Srbiju ostavila svoj trag.
Milena Marjanović Vajar za ponos
'Risto Stijović je vajar kojim bi se mogla ponositi i mnogo bogatija kultura od naše... Rano se opredelio za skulpturu po ljudskoj meri, po prirodno neposrednom vidnom opsegu. Ta fina lirska plastika će ostati njegov osnovni ton...', rekla je Vida Ognjenović na otvaranju izložbe.
