Izvor: Politika, 21.Apr.2014, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Scenski krik protiv zaborava zločina

Medijski napadi koji predstavu „Aleksandra Zec” prate od njene prve najave izraz su nespremnosti delova ovog društva da se i danas, 23 godine kasnije, suoči sa strašnim zločinom koji je počinjen pod najvišim državnim protektoratom

Najnovija predstava hrabrog, kontroverznog hrvatskog reditelja Olivera Frljića „Aleksandra Zec” premijerno je izvedena prošlog utorka na sceni Hrvatskog kulturnog doma na Sušaku u Rijeci uz muk, bez aplauza.

Potresna predstava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Aleksandra Zec” govori o tragičnoj sudbini dvanaestogodišnje srpske devojčice Aleksandre, koja je zajedno s majkom ubijena decembra 1991. godine na obroncima Sljemena, dok je njen otac Mihajlo ubijen ispred kuće. U kuću porodice Zec u Zagrebu upalo je pet pripadnika rezervnog sastava policije pod komandom Tomislava Merčepa.

Predstavu „Aleksandra Zec” smatrate izuzetno važnom u suočavanju sa prošlošću. Na šta ste hteli da ukažete svojim najnovijim scenskim ostvarenjem?

Ova predstava je scenski krik protiv zaborava. Selektivno nacionalno pamćenje zaboravlja one civilne žrtve koje ne podržavaju proklamovanu istinu o prethodnom ratu. Ubistvo članova porodice Zec počinili su pripadnici jedinice rezervnog sastava MUP-a u Zagrebu, van zone direktnih ratnih delovanja. Istražni sudija je prilikom njihovog ispitivanja napravio proceduralne greške zbog kojih su oslobođeni. Franjo Tuđman je jednog od njih odlikovao za zasluge u ratu. Država nikada nije htela da preuzme moralnu odgovornost za ono što se dogodilo. Nije sankcionisala onoga ko je napravio proceduralne greške u sudskom procesu. Preživelim članovima porodice Zec, Gordani i Dušanu, nije isplatila „odštetu”, nego „jednokratnu novčanu pomoć”.

Ni pre premijere niste gajili nadu da će tretman teme i predstave biti mnogo drugačiji. „Aleksandra Zec” je na premijeri u Rijeci izvedena bez aplauza? O čemu to govori?

Publici je jasno da ovo nije samo još jedna predstava. Ovde se govori o široj društvenoj odgovornosti koja uključuje i njenu pasivnost. Društvena zajednica, kada je reč o ovom slučaju, uglavnom je bila nemi posmatrač. Medijski napadi koji predstavu prate od njene prve najave izraz su te iste nespremnosti delova ovog društva da se i danas, 23 godine kasnije, suoči sa strašnim zločinom koji je počinjen u njegovo ime i pod najvišim državnim protektoratom. Situacija na kraju ove predstave podseća me na situaciju na kraju subotičkog „Kukavičluka”. Nakon što glumci izgovore 505 imena ubijenih u Srebrenici, koja su naučili napamet kao pokušaj da zločin i njegove žrtve personalizuju i otkinu od zaborava, publika je takođe neko vreme ostala da sedi u tišini. Aplauz u toj situaciji može biti samo izraz vrhunskog cinizma – mi ćemo se, svemu odgledanom uprkos, ponovo sakriti u sigurnost pozorišne konvencije.

Predstava „Aleksandra Zec” nije dokumentaristička rekonstrukcija, već ste se bavili emocionalnim stanjem porodice. Zašto ste se odlučili za ovakvu scensku formu?

Spoj malicioznosti i pozorišne nepismenosti gotovo po pravilu pokušava da diskvalifikuje moje predstave napadom na njihov scenski jezik. To je ta vrla kritika čije je mišljenje teatra zaglavilo negde na kraju 19. veka i koja je nesposobna da prepozna scenske forme koje su odavno institucionalizovane. Onda dobijamo pretenciozne i besmislene sintagme tipa „etika protiv estetike”, kao što je bio primer s predstavom „Zoran Đinđić”. Ovde sam namerno išao na drugačiji jezik koji razvija empatijski potencijal gledaoca prema gledanom. Nadao sam se, a određene reakcije pokazuju da se to i dogodilo, da će publika shvatiti da je nemo promatranje takođe jedan oblik saučesništva u zločinu koji se posmatra.

Prilikom rada na predstavi proučili ste gotovo celi sudski spis o slučaju porodice Zec: od obdukcijskih nalaza, balističkog veštačenja… Kojoj i kakvoj publici želite da se obratite predstavom „Aleksandra Zec”?

Ovaj tip mojih predstava uvek ima barem tri publike. Jedna su gledaoci koji prisustvuju konkretnom pozorišnom činu. U drugu spadaju oni koji s predstavom komuniciraju posredno, kroz njene različite medijske izvedbe. Kao što se moglo videti, ona je počela delovati mnogo pre nego što je izvedena, pre nego što je realizovana u konkretnom scenskom materijalu. Antagonizacija društva u vezi sa slučajem porodice Zec i svega što on predstavlja, još jedna je od njenih izvedbi. Treća publika su centri političke moći, direktni pokrovitelji zločina kojim se bavimo i njihove različite političke kontinuacije.

U svoj svojoj slabosti pozorište ima snage da napravi ono što se danas ne usuđuje da napravi nijedan sud. U čemu je snaga predstave „Aleksandra Zec”?

U tome što je 23 godine posle ovog ubistva smogla snage da kaže „ne” zaboravu na naše sugrađane koji su stradali jer su bili „krive” nacionalnosti. Što je otvorila pitanje koje je za nadležne državne institucije odavno stavljeno ad akta. Što je podsetila da živimo u društvu u kojem zločin može proći nekažnjeno.

Kako vidite budućnost predstave „Aleksandra Zec”?

„Aleksandra Zec” će posle riječke premijere najpre biti izvedena u Zagrebu, gradu u kojem se ovaj strašni zločin i dogodio. Posle toga sledi gostovanje u Beogradu, Sarajevu i Budvi. To je ono što za sada znam. Voleo bih da predstavu mogu videti tinejdžeri u dobi u kojoj je Aleksandra bila kada je ubijena, ona populacija čije mišljenje još nije potpuno ukalupljeno u postojeće etno-matrice. Shvatiti da nasilna smrt briše sve razlike među žrtvama, pa i one nacionalne, lekcija je koju bi neka nova generacija morala da nauči.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 22.04.2014.

Nastavak na Politika...