Izvor: S media, 02.Avg.2009, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarm dame, a snaga amalina
Kada su Ežena Joneska davne 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, bez razmišljanja je odgovorio: "Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?". Iste godine u anketi našeg lista, proglašena je jednom od deset najpopularnijih ličnosti u ondašnjoj, velikoj Jugoslaviji. Ovih dana (7. avgusta) biće dve decenije od smrti (1924 - 1989) donkihotovskog borca, gvozdene dame, tigrice sa baršunastim kandžama, pozorišne lavice, diplomate, velike mame - kako su već sve zvali neponovljivu >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Miru Trailović - i prilika da se setimo njenog izuzetnog umetničkog dela.
Između nekoliko osnovnih biografskih podataka i opštih mesta (da je bila jedna od najznačajnijih ličnosti beogradske kulturne scene posle Drugog svetskog rata, reditelj, dugogodišnji upravnik i jedan od osnivača (1956) Ateljea 212 kao i Bitefa (1967), umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju, dobitnik francuskog ordena Legije časti) - smestila se legenda o Miri Trailović.
U bogatoj monografiji "Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta" Feliksa Pašića (štampanoj povodom pola veka Ateljea 212) zabeleženi su detalji iz njenog života kao i mnogobrojne anegdote, koje su je pratile tokom cele karijere. Jer, samo je ona mogla opasku francuskog kritičara da je "buldožer u vizonu" da shvati kao kompliment znajući, kako su govorili njeni prijatelji, da odražava "njenu težnju ka građanskom luksuzu s jedne strane, a s druge ogromnu energiju, ravnu buldožeru s balkanskih njiva"... Izuzetnom energijom i potpunom predanošću, od Ateljea je stvorila kultno mesto, a u vreme hladnog rata uspevala je s Jovanom Ćirilovim da u Beograd i na Bitef dovede Semjuela Beketa, Pitera Bruka, Boba Vilsona, Pinu Bauš, La Mamu, Grotovskog i druge.
"Usisavala vas je kao zmija", sa simpatijama je primećivao Ljuba Tadić, dok ju je Mihiz u svom stilu opisivao:
Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina, komunikacijsku frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije svetske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom upornošću.
Redakcija "Ježa", pak, primetila je da Mira ima čak 24 karakteristična osmeha, a ona im je duhovito uzvraćala: "Taj 'Jež' bi mogao da mi pošalje malo honorara, da uveća moj godišnji budžet, jer nekoliko godina živi od viceva na moj račun!" U svakom slučaju, za nju - tog virtuoza medijske prezentacije i komunikacije - važilo je da se nikada nije ljutila na svoju štetu...
Volela je da ističe svoje građansko poreklo (čukundeda Aleksa Simić bio je jedan od ustavobranitelja, ministar finansija, ministar inostranih poslova Kneževine Srbije, predsednik Društva srpske slovesnosti, a baka Katarina dvorska dama kraljice Natalije), Mira je prvo završila Muzičku akademiju. Potom je (po želji oca arhitekte) upisala arhitekturu, ali je odustala posle dva semestra. Posle četiri, i od tehnologije, a od istorije umetnosti - pred diplomski ispit! Tek dolaskom u
Atelje pronašla je sebe. Pozorište je postalo njen izbor i sudbina:
- Stasita, prelepa, sa neobično finim glasom, obloženim kao nekim somotom glasovnim. U tom razbarušenom vremenu ona je nekako bila dostojanstvenija od drugih, izrazito, vidljivo - sećanja su Dragoslava Andrića iz studentskih dana.
Dve godine pre diplomiranja, uspela je da dođe do Radio Beograda, stanice u koju u to doba, po njenim rečima, "nisu mogli ući ni oni kojima su Koča (Popović) i Peko (Dapčević) bili stričevi". Njoj je pošlo za rukom, a tajnu "podviga" možda je najbolje odgonetnuo Vojislav Kostić: "Imala je kulturu govora, ali i šarm.
Oduševljavala je načinom na koji je prisno govorila." U to vreme Miru ne privlači samo spikerski posao već i drama, režija, kamerno pozorište, kabare, a posebno - televizija. Visoku filmsku školu završila je 1950. godine (odsek režija), a samo jednom je stala na scenu Ateljea 212 kao glumica: 1963. u scenskom resitalu "Crveni cvetovi", u režiji Bojana Stupice. Prve samostalne rediteljske korake napravila je u Radio Beogradu i do 1972. godine potpisala je sedamdesetak tekstova, uglavnom stranih autora. Radio-režiju je i predavala na Akademiji za pozorište, film i TV od 1970. do 1976, kad se povukla po sopstvenoj želji.
Prvu vest o osnivanju novog pozorišta, Ateljea 212, objavljuje baš naš list 7. dembra 1954. godine: glavni urednik "kulturno-umetničke ustanove" je Antonije Isaković, pomoćnici Borislav Mihajlović i Mira Trailović. Članovi redakcijskog kolegijuma: Dobrica Ćosić, Predrag Dinulović, Sofija Jovanović, Oskar Danon, Milo Milunović, Mića Popović, Miroslav Mitrović, Radoš Novaković i - Mira Trailović.
Ostalo je istorija...
