Izvor: Blic, 23.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa ili bez nagrada
Sa ili bez nagrada
Ima nekoliko klasičnih tema koje se postavljaju još pre nego što je Prvi Bitef otvoren 8. septembra 1967. godine indijskom predstavom 'Katalakli iz Kalamandalama'. Jedna od njih je da li Bitef treba da ima nagrade. Čak i oni koji misle da nagrada treba da ima neki nacionalni festival, kao što je na primer Sterijino pozorje, postavljaju pitanje da li festivali alternativnih, novih i eksperimentalnih pozorišta treba da imaju instituciju nagrada.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Pre nego što izložim svoje današnje argumente na tu temu, naglašavam da je bilo po meni nagrada ne bi bilo. Ali kako je Mira Trailović bila generalni direktor Bitefa, imala je konačnu reč. Mira je bila za nagrade. Znala je ona da nagrade mnogo ne dolikuje festivalu novih tendencija, ali je bila uverena da je to korisno za Bitef.
Iako smo brzo postali jedan od najboljih festivala u Evropi, Mira je bila svesna da je on osnovan u maloj zemlji sa nejakom mogućnošću neke velike promocije. A bila je uverena da kad se nagrađeni ansambl vrati kući, da će se hvaliti da je dobio nagradu i da će to objaviti tamošnje novine i da će u vitrinama stajati naša nagrada, Mitrićeva skulptura, kao i da će u istoriji ansambla uvek biti naglašeno da je dobijena nagrada Bitefa.
U to sam se uverio za ove četiri decenije. Kad bih navratio u neko pozorište nagrađeno Bitefovom Velikom nagradom, redovno sam na elitnom mestu ugledao Bitefovu nagradu. U jednom je privremeno čak služila da se krilo prozora ne zalupi od promaje, ali je to bilo vidljivo mesto, a njena uloga funkcionalna.
Pošto je Mira Trailović bila izraziti protagonist institucije nagrada pravedno je da nosi njeno časno ime.
Debelo i mršavo
Savremena opsednutost hranom, kuvanjem i dijetama sa jedne strane i dijalektikom debelog i mršavog, sa druge, potvrđuju problem 'oralnosti' kao univerzalni i planetarni fenomen.
Vladajući narcistički trend jačanja Ega, koji se manifestuje između ostalog, u sve slabijoj praksi zajedničkog jedenja ili podele obroka sa Drugim, kao i tematizacija fragmentiranja tela, od njegovog zoniranja tetovažom ili bodi pirsingom, preko hirurškog prekrajanja i uvođenja implanta u estetsko-hirurškim intervencijama, do skarednih slika raskomadanih tela koje nam mediji svakodnevno serviraju, ohrabrujući svojevrsnu kanibalističku tendenciju modernih voajera u koje se mimo svoje volje pretvaramo, ukazuje, čini se, na to da nešto temeljno 'jede' savremenu kulturu.
I debelo i anoreksično, samo su oralni odgovori na životni stil informatičkog društva, u kojem su komunikativna pomagala sve savršenija, a stvarne komunikacije sa drugima ljudima sve manje. Jesti mehanički, bez ikakve svesti o hrani, znači biti idealni građanin elektronskog univerzuma, ne zbog svoje veličine, već zbog svoje nepokretnosti. Biti debeo, ogroman, nepokretan, ali biti uključen u informatičku mrežu. Biti simbolički orjentisan oko vertikale usne – anus, uzimati i izbacivati, ali biti otvoren za primanje elektronskih signala.
Biti bolesno mršav, biti anoreksičan, predstavlja drugi pol savremene oralno fiksirane kulture opsednute telom, njegovim simboličkim i mehaničkim pročišćavanjem. Uzimati i odbijati hranu, jesti i potom povraćati, simulirati razmenu sa svetom, takođe predstavlja simptom ambivalencije savremene kulture u okviru koje odsustvo apetita odgovara nesposobnosti da se voli, dok je prežderavanje mogući simptom gladi za ljudskim kontaktom.
Nije li u izvesnom smislu, savremena regresija na 'oralni stadijum', samo dokaz u prilog tezi o primetnom utrnuću komunikacije, promeni njenih standarda, jednom reči sve težem uspostavljanju i održavanju kontakta sa drugima?
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
