Izvor: B92, 06.Okt.2010, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pritajeno zlo: Život posle smrti 4
Avatar za veliku decu.
Pritajeno zlo ili u svom, prijateljima plejstejšna, familijarnijem nazivu- Resident Evil je čist fetiš. Zgodna cura u Lara Croft kompletu heklerima, pištoljima i sabljama ubija zombije u post-apokaliptičnom svetu. Šta tu jednom napaljenom muškarcu može da se ne dopadne?
Ako je suditi po četvrtom delu- nekoliko stvari.
Čak i za standarde sve skupljeg „nobrejnera" (lepoj srpskoj reči „treš" ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nema mesta) RE4 ozbiljno oskudeva zapletom. Iako su nominalno tu svi elementi za stvaranje ultimativne arhetipske priče o „drugom danu posle": obećana zemlja Arkadija ne postoji, zatvor u kome se dešava skoro ceo film služi kao efektna metafora za sudbinu preživelih, Alice pored zombija dobija i terminatoroidnog U-ber neprijatelja, imamo sudbonosni susret bate i seke, kao i nekoliko prilika da se naša junakinja zapita- čemu život? Međutim, čovek koji je bio prvi rezident, Paul W.S. Anderson, bio je daleko zaneseniji igračkicom koju mu je poverio James Cameron nego što se potrudio da priči zaista ponudi život posle smrti (navodno je treći deo trebalo da bude finalni).
Šest meseci u odnosu na događaje iz Extinction-a, Alice stiže do nepostojeće utopije, Arkadije, na Aljasci, gde pronalazi Claire. Zajedno sa njom, iz samo njima znanih razloga, njih dve avionom odlaze u Los Anđeles, gde se pridružuju grupi „preživelih" u zgradi lokalnog zatvora. Koja je okružena zombijima. I to je to. Od priče.
Moja druga zamerka odnosi se na skoro potpuno odsustvo zombija. Bez želje da vam spojlerišem, ali njih do stizanja u L.A. uopšte nema. A po dolasku, oni nam se sporadično otkrivaju i to u svojoj Aliens-verziji koja, iako izgleda efektno, ipak, predstavlja poprilično razočaranje u odnosu na radost koju pružaju stari, dobri, mrtvi mesožderi. Razumem da je serijal kroz tri nastavka prevazišao načine obračuna sa njima, pa je otuda trebalo uvesti novi standard, ali ovo više nije „original" koji smo zavoleli.
Konačno, smeo transfer Alice iz T-virusom ojačane super-ratnice natrag u „obično" živo biće (videćete kako) potpuno je lišen reperkusija po njene aktivnosti i mogućnosti, dok na psihološkom planu (znaaam, o kakvom se filmu radi!!!) Alici nije pronađena ni jedna autentična situacija da oseti svoju sveže povraćenu ljudskost. Izdvajanje samo malo prostora, makar za puku konstataciju njenog psihološkog stanja značajno bi ublažilo snažan osećaj da je ovaj film, ipak, snimljen prema video igri.
S druge strane, RE4 nije bez vrlina. Prvo, izgleda bolje od Avatara, iako Anderson nemilosrdno rabi koreografske tačke iz Matrix i wanna-be-Matrix filmova, ponekad i sa neočekivano uzbudljivim rezultatima, kao što je uvodna sekvenca sa multiplim Alice. Pored sjajno odrađenog 3D efekta, Anderson je organizaciji kadra na grafičkom nivou posvetio naročito pažnju vrlo često pribegavajući efektnim kadrovima u kojima dolazi do geometrijski osmišljenog prostora (širenje virusa, aerodrom u „Arkadiji", zombiji oko zatvora) ili akcije (finalni obračun u beloj komori). Koji bi bio „podtekstualni" razlog takvom vizuelnom izrazu, trenutno nemam ideju. Ali, u opštem utisku rupe u priči dobrano su popunjene atraktivnim izgledanjem slike. Što ublažuje bol.
I na kraju, RE4 ima dva duhovita momenta, koja ću pokušati da vam ne otkrijem. Jedna je Wentworth Miller, Michael iz Prison Break, koji ekipi preživelih pomaže da urade- šta?
Druga je vezana za nešto što je tri metra visoko i ima sekiru koja seče metalne stubove. Ni ja nisam razumeo, ali bilo je ultra zabavno, i na izvesnom nivou čak subverzivno po razvijanje narativnog toka svojim (neznamnisamigraoigru) kopiranjem „ideje prepreke" na način na koji ona funkcioniše u video igri tj u ostvarivanju cilja. Plus, u režijskom smislu sekvence sa „tim" predstavljaju najuspeliji deo filma.
selektah: 5 / 10
