Izvor: Glas javnosti, 16.Maj.2011, 07:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstava "Trst" govori o lažima i istinama
BEOGRAD - Rediteljka predstave "Trst", čija premijera je zakazana za sutra u Ateljeu 212, Alisa Stojanović izjavila je da komad Miloša Radovića govori o lažima i istini, odnosu roditelja i dece, o običnim ljudima za koje je Trst značio mnoštvo boja.
Stojanovićeva je rekla da je za nju, kao i za mnoge pripadnike njene generacije, Trst bio šoping mesto.
"Nama je šoping bio osećanje Zapada, ta gomila boja stvarala je ushićenje, jer smo živeli u sivilu i ta ideja o >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << slobodnom kretanju - pređemo granicu i tu je nova zemlja, nama je to bilo prvo i najbliže inostranstvo", prisetila se rediteljka.
"Danas i mi imamo šarene radnje, kao i Trst, ali bitna je razlika što se ljudi danas slobodno kreću, bez obzira na celokupnu socijalnu i ekonomsku situaciju. Naši likovi u predstavi ipak polaze sa pozicije građana koji se slobodno kreću, a to je značajna promena", primetila je ona.
Stojanovićeva je rekla da joj je u predstavi posebno bila uzbudljiva različitost generacija, s obzirom da u komadu ne postoje, ni generacijski ni stilski, dva ista glumca.
"Pustila sam glumce da unesu svoja sećanja, iskustvo i odnos prema temi, a moj zadatak je bio da navijam ta osećanja", kazala je ona.
Ona je kazala da nekome Trst predstavlja sklonište kao gospođi, koju igra Branka Petrić, koja se tokom rata sklonila od komunista u Trstu. Šezdesetih i sedamdestih godina ljudima je bila važna garderoba, švercovali su je da bi prehranili porodicu, pa je tu lik švercerke, u tumačenju Jelisavete Seke Sablić.
Dara Džokić igra majku koja nosi mit o divnim osamdesetim godinama kada je garderoba bila vezana za provod, zatim, tu je majka novog vremena (Milica Mihajlović), koja je mogla da putuje i u vreme viza, kupuje firmiranu odeću, dok Katarina Žutić igra majku, koja nema nikakav odnos prema Trstu i potrošačkom društvu, i posmatra taj grad iz perspektive osobe koja može bez pasoša da putuje, kao još jednu tačku na planeti.
Predstava, prema rečima Stojanovićeve, govori i o tome koliko roditelji svojim sećanjima opterećuju decu.
"Svi odrasli ljudi dobijaju vremenom neke uspomene, u koje počnemo da verujemo, i ponekad svojom prošlošću gnjavimo decu. Strašno je kada mi danas deci kažemo 'nema više muzike - rokenrol je umro osamdesetih, mi smo se ovako provodili...', to je užasno, to znači da ne pristajemo na realnost", istakla je ona.
Zbog toga, dodala je rediteljka, osnovna tema ove predstave je istina i laž, jer i mašta je laž, falsifikovana istina, kao i želje, interpertacija situacije.
"Mislim da je ovde glavno pitanje laži i istine, bilo da se radi o Trstu, Budimpešti ili nečem trećem. Na našim prostorima se pokazalo da je svaka laž tragična i nekorisna i mi se time bavimo na jednom statističkom uzorku, kao što je porodica", objasnila je Stojanovićeva.
U komadu dominiraju ženski likovi, ali u svakoj priči se zapravo radi o očevima - onom koji radi, ili je umro, ili treba da dođe.
"Žene su aktivnije i mislim da imaju izraženiju biološku potrebu za praktičnošću, tako da one jesu imale dobru ideju, krenule su na mesto gde im je nekada bilo dobro, koje im je značilo, da bi poboljšale stvarnost svoje dece", rekla je Stojanović.
Stojanovićeva očekuje da će predstava podstaći ljude da razmišljaju o svojim sećanjima.
"Možda će se naljutiti na svoja sećanja ili će im se smejati. Ima puno humora u predstavi, jer čovek je smešan u svojim zabludama", kazala je rediteljka i dodala da postoji i segment sentimentalnosti, ali lišen patetike.
Stojanovićeva smatra da decu treba bodriti da otkrivaju život, a studente savetuje da sebe gledaju na "planetarnom nivou, kako bi se osećali sposobnim da rade i u Engleskoj, na Sejšelima i u Srbiji, umesto da vezuju svoj život za konkurs ministarstva i tuguju što nemaju novac".
