Izvor: Politika, 17.Nov.2012, 01:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pozdrav od komšije iz „zverinjaka”

Film „Smrt čoveka na Balkanu”, scenario i režija Miroslav Momčilović, uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković, Nataša Ninković, Anita Mančić, Bojan Žirović, Milica Mihajlović, Bojan Lazarov, Ljubomir Bandović, Branislav Trifunović, Aleksandar Đurica, Nikola Kojo, trajanje 80 minuta, proizvodnja Srbija, 2012.

Da nije reč samo o nekakvoj simpatičnoj stilskoj vežbi, već o unapred ozbiljno promišljenom i dobro postavljenom konceptu tragikomedije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mentaliteta, ukorenjene u sadašnje vreme i naš prostor, jasno je već posle prvih kadrova filma „Smrt čoveka na Balkanu” scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića.

Neobičan po temi i po izrazu, jer se kompletna radnja dešava u jednom kadru, u jednom prostoru i u takozvanom realnom vremenu, Momčilovićev film lako komunicira sa gledaocem otvoreno ga pozivajući da upozna samog sebe. Evo i kako i zašto.

 Priču o usamljenom intelektualcu-kompozitoru (Nikola Kojo), koji već u uvodu filma izvršava samoubistvo pred veb kamerom svog kućnog računara, Momčilović iz minuta u minut, minimalističkim sredstvima, oslonjen na dijaloge i glumačke majstorije odabrane ekipe, postepeno pretvara u zabavnu mentalitetsku tragikomediju, nudeći u širem kontekstu i satiričnu sliku našeg savremenog društva.

U ovom inteligentno sročenom i inteligentno izvedenom, malom i samo na prvi pogled jednostavnom filmu, Momčilović okuplja čudesnu komšijsku bratiju iz jednog tipičnog velegradskog „zverinjaka”, solitera sa mnogo stanova, kako bi ih u „omeđenom” prostoru pokojnikove sobe okupio da se potpuno „ogole” i pred samim sobom i pred drugima. I najvažnije – pred veb kamerom čijeg prisustva nisu svesni sve do samog kraja.

 Prisustvo kamere je čudo. Pred njom se čovek potpuno menja, čini se i boljim i lepšim i plemenitijim nego što jeste. I upravo tu činjenicu Momčilović koristi kako bi od svoje simpatične, a sitnim pokvarenostima, ličnim interesima i sebičluku sklone družine, konačno napravio pristojne ljude, svesne toga sa kakvim se dostojanstvom valja nositi u trenucima tragedije.

 Prijatno je gledati sa kakvom se lakoćom reditelj nosi sa unapred sebi zadatom eksperimentalnom formom filma. Pred statičnom kamerom i samo jednim „ramom” njenog objektiva, što podrazumeva i ograničeni scenografski prostor, sledi uzbudljiva dinamika događaja baziranih zapravo na stereotipnim, ali izvanredno funkcionalnim dijalozima uzvrpoljenih aktera, koji jedan za drugim ispunjavaju skučeni prostor.

Odmah posle pucnja u stan utrčava prvi komšija, po profesiji školski domar koji očigledno i po komšiluku popravlja sve što mu se nađe pod rukom. Njegov lik izvanredno tumači bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović, koji dobar deo filma nosi na svojim leđima, podarivši svom junaku moćan i kompletan psihološki profil.

 Njemu se vrlo brzo pridružuje komšija – nervozni i rakijici sklon zgubidan, u vrsnom tumačenju Radoslava Milenkovića, zatim i prirodna i u svojoj maloj roli izdašna Nataša Ninković, pa Anita Mančić, Bojan Žirović („lešinarski” pogrebnik), pa ekipa „nikad na vreme da stigne” Hitne pomoći – Milica Mihajlović i Bojan Lazarov, kao otupela doktorka i njen „boli me uvo za sve osim za kladionicu” medicinski brat. I kao vrh, članovi „u saobraćajnoj gužvi zaglavljene” policijske patrole – Ljubomir Bandović i Branislav Trifunović, zajedno sa hladnokrvnim forenzičarem (Aleksandar Đurica) koji jedini tačno zna šta mu je činiti.

 Svi oni zajedno dali su maksimalni doprinos Momčilovićevom filmu koji se lepo gleda. Kao da gledate sebe ili svoje komšije iz „zverinjaka” u ogledalu. Momčilović je i u prethodnim filmovima „Sedam i po” i „Čekaj me, ja sigurno neću doći” pokazao da je talentovani filmski pisac, a posle „Smrti čoveka na Balkanu” jasno je i da kao reditelj postepeno sazreva.

Dubravka Lakić

objavljeno: 17.11.2012.

Nastavak na Politika...