Izvor: Politika, 03.Apr.2014, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pompezno, prizemno, ali gledljivo

Film „Noje”, scenario i režija Daren Aronofski, uloge: Rasel Krou, Dženifer Koneli, Rej Vinston, Ema Votson, ser Entoni Hopkins... Trajanje 135 minuta, proizvodnja SAD, 2014.

Sve vam je to u marketingu. Film „Noje” već prvog vikenda „potopio” američke bioskope! Film „Noje” već „potopio” i bioskope u Srbiji! I tome slično. Kad ono – još jedna tipična „američka prevara”. „Noje” je najgori film Darena Aronofskog.

Samo da vas podsetim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč je o reditelju koji je debitovao intrigantnim naučnofantastičnim filmom „Pi”, svetsku slavu stekao prekretničkim filmom „Rekvijem za snove” i visoko se etablirao filmovima „Fontana” („Izvor života”), „Rvač” i „Crni labud”. I šta mu sada bi?

Pa, ništa – i on je podlegao hroničnom „holivuditisu”, čiji su najčešći simptomi: vizuelno-muzički pompezno i ekstravagantno, pripovedački čak infantilno pojednostavljeno i uprošćeno, „nacrtano” tako da je jasno svima, glumački zvezdano, marketinški bučno i usmereno na brzo isisavanje para od instant konzumenata širom sveta.

Upravo sa ovakvim simptomima rađena je ekranizacija jedne od epskih priča iz sigurno najpoznatijeg književnog predloška – Biblije. Iz starozavetne Knjige postanja. One koja je duboko zacrtana u kolektivnoj svesti čovečanstva –  priče o Nojevoj barci, koja je sagrađena na Božju zapovest kako bi odabrani Noje spasio sebe, svoju porodicu i životinje od potopa i začeo novi život.

Od ovog i ovakvog predloška je Daren Aronofski (ujedno je i pisac scenarija, zajedno sa Arijem Handelom) načinio žanrovsku mešavinu blokbasterovskog tipa, koja podseća na sve i svašta – od „Pobesnelog Maksa”, „Gospodara prstenova” do „Transformersa”.

Na početku obećavajuće starozavetno pripovedanje, Aronofski vrlo brzo („ušećereno”) povezuje sa današnjicom, u smislu propagiranja ekološke svesti, zaštite životinja, vegetarijanstva i vaganizma, često prizemno prožimajući čitav film konstantnim konfliktom između želje Tvorca i želje ljudi.

Posle uvodnih, edukativnih sekvenci o Tvorcu koji stvara život na Zemlji, zmiji i jabuci, Adamu i Evi, Kainu koji ubija brata Avelja, zatim i trećem Adamovom sinu, čiji je potomak Metuzalem, a Metuzalemov unuk glavni filmski junak Noje, kreće priča.

O Nojevim vizijama smaka sveta, pokušajima da zaustavi ljudske grehe i zloupotrebu Zemlje, o njegovom odlasku sa porodicom u pustaru kako bi pobegao od ljudskog zla i o gradnji barke koja treba da ih spase od predstojećeg potopa kao tvorčeve kazne ljudskom (Kainovom) rodu...

Svemu tome Aronofski pridodaje fikcijske elemente kao što su (u Bibliji nepostojeći) nadzirači, anđeli čuvari, okamenjeni džinovi koji podsećaju na „transformerse” ili na četvoronožne mašine iz „Ratova zvezda”, uz pomoć kojih Noje gradi džinovsku barku.

Opredeljuje se da mu kostimografija i scenografija u filmu u velikoj meri podsećaju na sveukupnu postapokaliptičnu filmsku grafiku „Pobesnelog Maksa”. Čak i Noje u tumačenju Rasela Kroua podseća na Gibsonovog Maksa, samo pripitomljenog...

Uprkos svim ovim ozbiljnim manama i nedoslednostima, u koje ubrajam i iznenađujuće loše animirane sekvence i nedovoljno, čak površno, razvijene likove i slično, i uprkos trajanju od dva sata i petnaest minuta, film „Noje” je ipak sasvim gledljiv.

Kompjuterski generisane scene samog potopa su za svaku pohvalu, glavni lik je dosta razvijen, njegovo iskušenje je produbljeno, pokrenuta su i pitanja preispitivanja ispravnosti egzinstencijalističkih želja, ljudske prirode, ali i moći slobodne volje...

To sve može da drži gledaočevu pažnju. Ali, ne može i da ga natera da pomisli kako je „Noje” Aronofskog dobar film.

Dubravka Lakić

objavljeno: 03/04/2014

Nastavak na Politika...