Izvor: Glas javnosti, 15.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari ne mogu da odbrane naciju
Ovogodišnji laureat priznanja Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, koje Književni klub „Bagdala“ dodeljuje značajnim piscima srpske književnosti, pored Srbe Ignjatovića je i LJubiša Đidić. Napisao je više od trideset knjiga poezije, putopisa, eseja, a prevođene su na ruski, španski, engleski, francuski, češki. On sam prevodio je sa slovenačkog.
U jednom od vaših intervjua rekli ste da je despot Stefan Lazarević Kruševljanin. Da li je vama kao Kruševljaninu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << to što ste odskora nosilac despotovog Zlatnog prstena privilegija ili odgovornost?
- Ne bi smela da bude privilegija. Nagrada se, naravno, morala zaslužiti. Čak nisam ni siguran da li smem da stanem uz jednu Desanku, Dobricu Ćosića, Dejana Medakovića... Ovo priznanje je dobio i patrijarh Pavle. Kao što ste rekli na početku, ja sam i prozni pisac, antologičar i esejista. Možda je moja privilegija bila u tome što sam gotovo u svim tim rodovima na poseban, literaran način bio zaokupljen ličnošću despota Stefana. Ako je to dug po zavičajnosti, onda je to moje pravo na emotivnu identifikaciju. To već jeste privilegija. Sve drugo je literarna odgovornost.
Nedavno ste od Ministarstva kulture dobili posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Srbije. Vaše raznovrsno književno delo je plodilo srpski književni trenutak iz tzv. provincije, da li ste to osećali kao problem?
- Da budem iskren - i te kako! Dok dođete do književne pravde, koja je mene malo dirnula, treba mnogo vremena. Mnogo poštenih nalazača nekog izgubljenog tovara treba da ga vrate mestu koje mu pripada. Ni vašem talentu, ni vašoj zavičajnosti ne smeta metropola. Smeta njena nemilosrdnost, samozaljubljivost, velike klanovske igre. Ima tu i posebne igre, niko nije prorok u svom selu, a to ne važi za metropolu. Sada ima podosta pisaca koji su stekli književna priznanja u svojim gradovima, ali tu se našla i zamka lažne demetropolizacije. Svi su se oni afirmisali preko Beograda. To, naravno, nije dobro za nacionalnu kulturu. Možda mi je zato posebno draga nagrada koja nosi ime despota Stefana. Nije beogradska, a jeste srpska.
U jednom od svojih tekstova o vama, Čeda Mirković navodi reči Ive Andrića „da ima pisaca čije je ime iznad dela, i onih čije je delo iznad imena“. Vi ste u ovoj drugoj grupi...
- Šteta što je taj sjajni kritičar prerano otišao, i što nije stigao da se lati pisanja istorije savremene srpske književnosti. Ne kažem to zbog te njegove opaske. Jer, nije baš lako gledati kako je metropola glamur, marketing, medijska čuda, a vi čekate neku istorijsku pravdu.
SPOMENIK JEDNOJ PESMI
Kruševac vam je ipak na srcu. Napravili ste o svom gradu najlepšu knjigu, Monografiju Kruševca u nekoliko visokotiražnih izdanja, ali i Spomenik despotovoj pesmi „Slovo ljubve“?
- Ako je despot ispevao po ljubavi i mirotvorstvu poslanicu „Slovo ljubve“ i osetio snagu te moćne reči „kojom se sve prevazići može“, i ako Srbija ima pravo na njegovo srce, onda sam ja kao njegov podanik zaželeo to pravo da se Srbi okupe oko ideje njegove izmiriteljske ljubavi, oko njegovog srca, i naprave spomenik jednoj pesmi, pesmi o ljubavi. Izuzetno su na tu ideju reagovali moji prijatelji, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, brojni slikari i pesnici. Sa političarima nikad na te teme nisam razgovarao. Oni već jednu deceniju u Kruševcu drže zatvorenu galeriju kosovskog ciklusa Milića od Mačve. O kom to Kosovu mi pričamo?
