Izvor: Blic, 01.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poklon - zbirka Vanje Kraut
Poklon - zbirka Vanje Kraut
Galerija Matice srpske
Ne ulazeći u razloge zbog kojih se kustos Kabineta grafike Narodnog muzeja mr Vanja Kraut odlučila da svoju privatnu zbirku od 210 radova daruje Muzeju Matice srpske u Novom Sadu, a ne ustanovi u kojoj je provela tri decenije, vodeći, između ostalog, čitavih 17 godina Otvoreni grafički atelje (kasnije Radionicu) i okončavši karijeru studijom 'Istorija srpske grafike od 15. do 20. veka', ova je izložba >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ogledalo naše stvarnosti ponekad rečitije nego što nam svakodnevica dozvoljava da primetimo.
Najpre se, pre pola veka, trebalo izboriti s pokušajem države da kustosima zabrani kolekcioniranje, potom se založiti da crno-bela umetnost zasluži muzejski prostor, omogućiti grafičarima da pod okriljem nacionalne institucije broj jedan, tehnike demonstriraju pred publikom, i na kraju postići da ti verni posetioci i sebe sami vide kao buduće kolekcionare. I sam Narodni muzej imao je koristi od ovog njenog angažmana: njegov fundus je obogaćen sa više od tri stotine poklonjenih grafika domaćih i stranih autora.
U Galeriji Matice srpske pohranjeni su, međutim, radovi koje je Vanja Kraut od autora dobijala kao znak zahvalnosti za saradnju. Oni su ona mala probrana dela od srca, s ličnim posvetama, često odišu prisnošću s kustosom, ili su gest s merom za datu priliku. Sa delima iz Narodnog muzeja oni su zaokružena celina. Muzej Matice srpske je umeo da ih prepozna i vrednuje priredivši njihovu izložbu s prigodnim katalogom povodom 158. godišnjice.
Ovim svojim pak gestom, Vanja Kraut, po rođenju Šibenčanka, po nacionalnosti Slovenka, pokazala je da pripada sredini u kojoj se školovala, gde je živela i ostvarila domete potvrđene ordenom rada sa zlatnim vencem, ordenom zasluga za narod, nagradom 'Mihajlo Valtrović' i 'Zlatnim beočugom'.
Poruka
(Slobodan Tišma, Urvidek, Narodna knjiga, 2005)
Tišmin junak je Pisac, ali ne kao pojedinac u društvenoj ili istorijskoj stvarnosti, već kao autor u estetičkoj aktivnosti; tekst romana čini njegovih deset pokušaja da pronađe (napiše) priču kojom bi otkrio i objasnio smisao (svog) postojanja. Bez (priznatog) talenta, ali i zanata, on je zaljubljenik ('nešto kao dežurna budala, pesnik-luda') za koga je pisanje, bili ono dobro ili loše, 'jedini istinski život'. Bez jasne predstave o (nedostižnom) savršenstvu kojem kao čitalac (kritičar) teži, Pisac sebi i ne postavlja za cilj dovršeno delo, već sam stvaralački proces kao čisto zadovoljstvo koje estetički nedostaci ne mogu da naruše. Dok pokušava da preobrazi svoje biografsko iskustvo u (bitan) siže i da pronađe 'nadahnuće tamo gde ga nema', on se teši mišlju da 'sve priče prepričavaju stare dobro poznate priče', što ga, sa jedne strane, vodi ka mitu (smrti sižea), a sa druge, (regenerativnoj) književnosti za decu. Njegovo (magijsko, ciklično) putovanje ka trekstu (božanskoj tajni) pretvara se u niz stvaralačkih (egzistencijalnih) iskušenja, tokom kojih će se svaki Piščev oslonac izobličiti u svoju (demonsku) suprotnost: dok mu se reči ('rogovi u vreći') otimaju i 'propadaju' kroz rečenicu kao 'rupu bez dna', a uloga posmatrača (tuđih) života otkriva svoje voajersko, klošarsko naličje, romantičarski ukus (za idealnu, 'čistu' književnost) ga, kao plod političkog (tendencioznog, ne-čistog) izbora, razočarava, a pisanje ga, kao 'đavolja rabota', obuzima, (samo)proždire i, uništenog, odbacuje.
Tišma je otkrio granicu do koje je u romanu moguće mešati tekst sa metatekstom i analitički razarati stvaralački proces; zato je 'Urvidek' datum u našoj savremenoj književnosti i ugaoni kamen za njenu budućnost.
