Izvor: Danas, 26.Dec.2015, 13:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Papageno je zicer uloga
Beograd - -
Uloga Papagena u Mocartovoj "Čarobnoj fruli" možda čak i nije toliko bitna za moju pevačku karijeru koliko je ludo zabavna. Ako vas osim samog pevanja iole zanima i glumački aspekt nastupa jednog operskog pevača, a trebalo bi, onda se Papageno jako visoko kotira na listi poželjnosti. Za svakoga ko ima malo zabavljačkog talenta ta uloga je zicer. Publika jednostavno ne može da ne voli tog obešenjaka, koji za razliku od "uštogljenih” likova koji ga u predstavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << okružuju, a traže put ka mudrosti i uzvišenosti, želi samo da jede i pije. A ako bi mogla i neka ženica da se nađe za njega, onda bi sve bilo savršeno. Bitna mi je jedino činjenica da, tako bar kažu, i dalje imam dovoljno pozitivne energije da iznova uveseljavam publiku i posle ovoliko godina - kaže u razgovoru za Danas bariton Vladimir Andrić. Ulogom Papagena, kojom je osvojio opersku publiku još kao polaznik Operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu, Andrić u subotu uveče na Velikoj sceni NP obeležava 20 godina umetničkog rada.
"Čarobnu frulu" bije glas da je najzavodljivija, ali i uz "Don Đovanija" najteža Mocartova opera. Koliko je zahtevna za pevače i kako je publika primila poslednju produkciju ove opere u Narodnom pozorištu, čija je premijera bila u junu ove godine?
- Kako za kog izvođača. Kraljica noći je verovatno jedna od nekoliko najozloglašenijih ženskih rola i zaista retko ko uopšte može da je otpeva. Tamino, Pamina, Sarastro, svi oni imaju dosta zahtevne tehničke arije, dok Papageno zaista nema takve probleme - sve je napisano izuzetno prijatno za pevanje, ali je to urađeno sa svrhom. On mora da skače, glumi i uopšte razigrava scenu mnogo više nego ostali, pa je sasvim razumno ostaviti mu prostora za to, da ne mora pritom da razmišlja i o riskantnim arijama, kakve je baritonima pisao Verdi. Zato je Papagenu najveća prepreka upravo kondicija. Publika uvek jako dobro prima ovu predstavu, mislim da je ovaj put odziv prevazišao čak i moja, inače dosta optimistična očekivanja.
Kako danas treba tumačiti "Čarobnu frulu", koja je u vreme kad je napisana smatrana pohvalom prosvećenog apsolutizma i borbe protiv sujeverja i jednoumlja?
- To je dobro poznato pitanje za svako klasično delo koje nosi neku večnu istinu, primenljivu kako u vreme nastanka, tako i danas. Mada možda postavljeno pogrešnoj osobi, Papageno je taj koji bi samo da jede i pije. Šalu na stranu, po meni je poruka dovoljno jaka čak i ako delo ostavite klasično postavljeno, kao veseli igrokaz u kom će istina svakako naći put do gledaoca. Ona uostalom nije toliko duboko ni sakrivena. Od produkcija koje sam gledao bilo je nekih koje su u pokušajima da budu "ozbiljne” otišle predaleko i izgubile divnu jednostavnost i spontanost koju ta Mocartova muzika toliko genijalno dočarava. Moj recept za ovu predstavu bi bio: plain and simple, yet funny, clever and entertaining (prosto i jednostavno, ali smešno, pametno i zabavno - prevod redakcije).
Protekle dve decenije slušali smo vas u Operi Narodnog pozorišta i Madlenianumu. Šta biste još istakli kao važno za vaš pevački put?
- Gostovanja su jako važna, jer vas malo razdrmaju, da vidite gde ste i da razmenite neka iskustva. Važno je ne usedeti se i ne pevati samo na jednom mestu ili samo mali broj uloga. Meni je baš zbog toga bilo izuzetno važno iskustvo učešća u mjuziklu "Jadnici" u Madlenianumu. Neki drugi pogled na taj pevačko-glumački poziv, na pristup scenskoj radnji, rad sa kolegama glumcima. Dosta sam pevao i u Novom Sadu i u Skoplju. Mislim da je na način na koji je na početku jako važno ići na pevačka takmičenja podjednako važno kasnije kroz karijeru gostovati što više i što češće.
Nedavno na predstavljanju monografije o Živanu Saramandiću operski kritičari su ocenili da više nema takvih glasova koji mogu da pevaju sve - od ruskog operskog repertoara do kompletnog Verdijevog opusa. Da li su i zbog čega današnji operski pevači "specijalizovani" i neguju selektivan repertoar?
- Kao prvo, takvi vanserijski glasovi kao što je bio Živanov se ne rađaju tako često, ali delom i trendovi diktiraju drugačije ukuse. Danas se sve više cene i prodaju "umiveni”, fonogenični glasovi, oni koji se dobro snimaju na medijima, a takvi pevači se onda uglavnom opredeljuju za uzan repertoar kojim dobro vladaju. I danas postoje pevačke zvezde na operskom nebu, ali niko od njih više ne izvodi uživo - snimak u studiju za jednu prigodu se zaista ne računa, toliko širok repertoar jednog mladog Dominga, Di Stefana ili Marije Kalas.
Pored Narodnog pozorišta i Madlenianuma, od marta prošle godine Beograd ima i Novu beogradsku operu, koja neguje specifičan - barokni repertoar. Da li su ove tri scene, ne računajući Novi Sad, dovoljne za operski - pevački, rediteljski, dirigentski potencijal koji imamo?
- Na papiru bi trebalo da je više nego dovoljno, ali u praksi i nije baš tako. Ukupan broj predstava je premali u odnosu na broj školovanih muzičara u sve tri pomenute branše, pa tako mnogi završe u inostranstvu, u pedagogiji, iako često bez ikakvog iskustva na sceni ili u najgorem slučaju tako što potpuno odustanu od bavljenja muzikom, jer se od nje zaista ne živi lagodno u Srbiji, čak i ako ste izvanredni u svom fahu.
Šta bi tu trebalo menjati, makar ovo bio trenutak kad se i Narodno pozorište, zbog zakonskih propisa, suočava sa problemom "viška zaposlenih"?
- Nisam dovoljno stručan da bih pričao o konkretnim promenama u okviru Narodnog pozorišta, ali mislim da glavni problem i ne leži tamo, nego na mestu gde ga je mnogo teže popraviti - u stanju kulture u celom našem društvu. Opera se trudi, pogotovo poslednjih nekoliko sezona, da osveži i podmladi svoj sastav koliko god je to moguće, ima tu u ovom trenutku dosta sjajnih mladih ljudi na sceni.
Šta su najaktuelniji problemi u Beogradskoj operi?
- Najveći zadatak je, po meni, objasniti što većem broju ljudi u Srbiji da opera uopšte nije tako loša stvar, da svako može i da bi bar jednom u životu trebalo da proba da uđe u tu kuću, makar da oceni da li mu se to sviđa. Uz cene karata koje dobro nasmeju svakog zapadnog gosta, svako to može da priušti sebi bar ponekad. O problemu kako dopreti do ljudi u manjim mestima ne želim ni da govorim, ne bi nam bila dovoljna još dva ovakva članka.
Kako ocenjujete domete vaše pevačke generacije - ove godine dve decenije umetničkog rada obeležili su i tenor Dušan Plazinić i mecosopran Aleksandra Angelov?
- Generacije koje su blizu moje - nekih godinu dana pre ili posle, danas drže najveći deo repertoara Narodnog pozorišta. Osim njih koje ste naveli tu su: Jasmina Trumbetaš, Nataša Jović, Dejan Maksimović, Ana Rupčić..., a da ne pominjemo ljude koji su napravili karijeru u inostranstvu. Dosta se jasno vidi koliko nas je i do danas ostalo u vrhunskim operskim vodama. Možda su, ipak, bila malo srećnija vremena, pa je bilo lakše pronaći svoje mesto pod suncem u ovoj našoj branši nego danas...
Alternativa
Na pitanje šta posle obeležavanja 20. godišnjice umetničkog rada Vladimir Andrić odgovara da "za početak planira da veselo dočeka 2016, a o ostalim planovima otom-potom". "Trenutno su mi u glavi neki alternativni projekti, neki drugi muzički žanrovi i neki drugi saradnici. Sa bratom Aleksandrom i prijateljem Danielom Bogdanovićem sam vrlo sveže pevao obrade pesama Beatlesa na BeatleVAnia festivalu u Valjevu. Moram da priznam da odavno nisam tako uživao, privlači me jako da se još malo oprobam u tom svetlu.
Pevanje umesto elektrotehnike
Prvak Beogradske opere Vladimir Andrić osnovno muzičko obrazovanje stekao je u rodnom Valjevu. Uporedo sa studijama elektrotehnike, koje je kasnije napustio, učio je pevanje kod profesorke Olivere Grujić. Muzičku akademiju je završio u Novom Sadu u klasi profesorke Biserke Cvejić. Stalni član NP je od 1996, a osim "Čarobne frule" na njegovom operskom repertoaru su: "Don Đovani", "Seviljski berberin", "Faust", "Madam Baterflaj", "Onjegin", " Ljubavni napitak", "Slepi miš", "Boemi", "Pepeljuga", "Travijata", "Sinjor Bruskino", "Mandragola"...
