Izvor: Blic, 16.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde vlada kulturni rasizam
Ovde vlada kulturni rasizam
Marina Martić, istoričar umetnosti, nekada rok novinar, a danas predavač u 'Školi za istoriju i teoriju umetnosti', nedavno je u prostorijama škole organizovala tribinu na kojoj je bilo reči o upotrebi muzike od 80-ih do danas. Šta podrazumevate pod pojmom upotreba muzike?
- Ne mislim da je muzika upotrebljavana direktno da bi se određeni slojevi stanovništva pacifikovali ili mobilisali. Ni jedna grana umetnosti ne može imati takav >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uticaj na ljude. O muzici razmišljam kao o mediju na kom se oslikavaju ideološki trendovi. To je ogledalo jednog društva. U Beogradu je to nekada bio projekat grupe 'Idoli' - interesantan, višeznačan i, čini mi se, nedovoljno proučen. U Sloveniji je bio 'Lajbah', a u Sarajevu pokret 'Novi primitivizam'. Ti autori su, pomoću dobro osmišljene strategije, intervenisali u javnom prostoru pokušavajući nešto da kažu.
Ima li toga danas?
- Bojim se da nema. Danas ne vidim ni jedan dobro osmišljen i umetnički zanimljiv projekat koji dolazi iz domena pop i rok muzike. Naš rokenrol je veoma konzervativan, provincijalan, autističan, često šovinistički, ide preko ivice mizoginije i dobrog ukusa. Takav proizvod nikome ne možemo da ponudimo jer ne bi bio zanimljiv. Ali time se niko ne bavi. Uzeli smo zdravo za gotovo činjenicu da je rokenrol nešto pozitivno u suprotnosti sa nečim negativnim kao što je turbofolk. Da li je Đorđe Balašević u pravu kada kaže da je čovek koji od 16. do 21. godine sluša turbofolk izgubljen čovek?
- Ne verujem da bilo šta što kaže Đorđe Balašević može biti relevantno. Ljudima se ukus menja. Zna se da tinejdžeri prate glavne struje u muzici i prilagođavaju se trendu, ali kad malo odrastu traže individualnije moduse. Ja sam protiv kulturrasizma koji je trenutno dominantan diskurs na ovim prostorima i stvarno mi ne pada na pamet da nekoga proglasim za primitivnog seljaka zbog toga što sluša Acu Lukasa. Ružno je olako i bez argumenata diskreditovati ljude na taj način, i sve koji slušaju turbofolk proglasiti za Miloševićevo glasačko telo. To je budalaština! Teza je da je lakše manipulisati ljudima koji imaju niske kulturne potrebe...
- Ne verujem da je nešto inherentno dobro ili loše u bilo kojoj popularnoj muzici. Sve može u nekom trenutku da posluži za neku vrstu političke ili ideološke manipulacije. Ne verujem da je ova, niti bilo koja druga, država toliko dobro organizovana da može to da kontroliše. To je pomalo orvelovski koncept. Ako se zaista sa samog vrha kontroliše naš ukus, šta gledamo i slušamo, onda su nama vladali genijalni manipulanti, a da je tako ne bi im se desilo to što jeste. Taj paranoični diskurs je u poslednje vreme ušao u modu, ali dok ne vidim eventualne materijalne dokaze, ne mogu da ga prihvatim. Ne mislite li da je vlast, na taj način pokušavala da narodu skrene misli sa dnevnih socijalno političkih tema?
- Ne verujem da je naša vlast ikada mislila i brinula o narodu. Mislim da su na taj način hteli da uzmu još malo novca. To je bila jaka ekonomska baza za forsiranje nečega što se prodaje da bi se prodavalo još više. Ako ste gladni, hladno vam je i nemate da kupite deci odeću i školske knjige, ništa vam neće odvratiti pažnju od tog. Nema te pesme ili tog filma. Zbog toga je ta teza veoma problematična i samo skreće pažnju sa ljudi koji su mnogo odgovorniji od nekog muzičkog urednika, pevačice, ili kompozitora lakih nota. Opet se bavimo marginalnim fenomenima, umesto ljudima koji su učestvovali u kreiranju politike i ideologije koja je zemlju dovela dovde. To nećemo rešiti zabranjujući turbo folk ili bilo koju drugu vrstu popularne kulture, i uvodeći dekretima slušanje rokenrola i klasične muzike. S. Milojković
