Izvor: Blic, 27.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orgulje kao rupa na svirali
Orgulje kao rupa na svirali
Maja Smiljanić-Radić, profesor orgulja u Muzičkoj školi 'Kornelije Stanković', u nedelju, u 19 sati, održaće koncert u Crkvi Blažene Device Marije, na kome će izvoditi dela Luja Nikola Kleramboa, Ditriha Buhštehudea, Sezara Franka i Žana Alena. Tim povodom sa našom umetnicom, proslavljenom u Francuskoj, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji i Sloveniji, razgovaramo, između ostalog, o decenijama neizlečive boljke beogradskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << orguljaša - gde vežbati i gde držati koncerte, jer u našoj prestonici, verovali li ne, iako postoji katedra za orgulje na Fakultetu muzičkih umetnosti, ovog instrumenta, osim u gore pomenutoj crkvi, nema nigde u ispravnom stanju. - Kad sam počela da studiram orgulje, naravno da nisam razmišljala o ovoj činjenici. Imala sam sreću da sam mogla sebi da kupim električne orgulje, koje se naravno ne mogu porediti sa onim klasičnim, ali ipak mojim đacima u 'Stankoviću' i meni mogu da posluže kao prva pomoć. Ni ovaj instrument, koji može da se nabavi za trinaest hiljada maraka, nije u najboljem stanju. I našim studentima - zbog toga što završe studije ne dodirnuvši prave orgulje - u Evropi nije priznata diploma Beogradskog univerziteta.
I pored toga, kažete da naši orguljaši, kad odu u beli svet, ne završe perući sudove…
- Pre svega, mi smo kao narod genetski predisponirani za muziku. Imamo dobar osećaj za ritam, jer su se na našem podneblju oduvek svirali udaračaki i duvački instrumenti, koji zahtevaju istančan sluh. I drugo, naš govorni aparat je takav, da nemamo čudne glasove koji zahtevaju naprezanje. Zato bez akcenta govorimo strane jezike. Dakle, taj naš slovenski senzibilitet ne može da se prenebregne. Da li je tačno da su orgulje katolički instrument?
- To je nonsens. Male orgulje nastale su u Kini. Današnji oblik dobile su u Vizantiji. Tek kada je car Konstantin poklonio te orgulje Pipinu Malom, a ovaj jednom rimskom vladaru, počele su da se koriste, u zapadnim krajevima, uglavnom u borbama gladijatora. Služile su isključivo u svetovne svrhe. Kada su se odvojile zapadna i istočna crkva, počele su da prave svoje modele veroispovesti, te su orgulje u katoličkoj crkvi postale sastavni deo bogosluženja, dok je u pravoslavnoj sve što je veštačko, moralo da izostane kao đavolsko, te je u liturgiji opstalo samo pojanje. Da li je tačno da je Beograd jedina prestonica u Evropi, koja nema koncertnu salu sa orguljama?
- Da, ako se izuzmu orgulje u Domu sindikata, koje su primer našeg neviđenog nemara. One, naime, vrede više nego cela zgrada, otprilike pet miliona maraka, ali za njihovu popravku neophodno je naći dvesta hiljada maraka. Drugo pitanje je šta će taj instrument u jednoj sindikalnoj dvorani, gde se treska i gde kamermani za cevi orgulja kače svoje kablove.
Znači li to da bi ih trebalo hitno premestiti?
- Da, ali u Beogradu nema sale za takve orgulje…Jedini profesor orgulja u nas, Andrija Galun, i ja, jedva smo uspeli da ih u Zavodu za zaštitu spomenika upišemo kao nacionalno dobro. Tek toliko, da nekome ne bi palo na pamet da ih proda! Pa gde onda sviraju orguljaši?
- Kad je reč o kamernoj muzici, koristimo male orgulje u crkvi Svetog Petra, u Makedonskoj ulici, ili one u crkvi Svetog Antuna, na Crvenom krstu, koje su takođe u lošem stanju. Jedine orgulje na kojima se može izvoditi složeniji repertoar su zapravo orgulje u crkvi na Neimaru, za čiju nabavku je župnik Ante Hočevar posvetio dvadeset godina svog života. Napominjem da mi, koji sviramo orgulje, nismo crkveni orguljaši, već koncertni umetnici! Može li, onda, orguljaš da živi od svoje muzike?
- Kod nas ne. Da bih održala koncert moram da se dogovorim, na primer, sa nekim župnikom u Vojvodini, gde dobre orgulje još mogu da se nađu, da mi dozvoli da koristim instrument, unapred se pomirivši s tim da za nastup ne mogu dobiti nikakav honorar. M. Marjanović
