Izvor: Blic, 23.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O poetici kapitalno
O poetici kapitalno
Ovih dana u izdanju kuće 'Zepter Book World' izašlo je iz štampe kapitalno delo 'Istorijska poetika'. Autor, ruski filolog Aleksandar Veselkovski (1838-1906) nije pripadao klasičnoj školi revolucionarnih teoretičara u tradiciji Belinskog kojima obiluje istorija ruske teorije književnosti. Zato je za vreme Staljina bio potiskivan i čak zabranjivan kao perjanica formalizma.
Ovo životno delo Veselkovskog obiluje teorijskim razmišljanjima na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << temu poetike uz pravu gozbu primera iz najrazličitijih književnosti od klasične helenske do nemačke i ruske književnosti.
O drami nema mnogo reči u 'Istorijskoj poetici'. Ali ono što je rečeno rečeno je na svež način.
Pišući o poreklu antičke drame Veselkovski sa pouzdanom obaveštenošću naglašava da su praoblik drame već bile eleusinske misterije. Postojao je dekor, muzika, pevanje hora, ali to još nije drama, jer nije postojala javnost. Misterije su izvodili učesnici. A njih niko nije gledao.
Veselkovski je skrenuo pažnju da je tradicija dionisijskih igara bila pod udarom klerikalne kritike. Hrišćanima su se zabranjivale 'paganske bestidne igre'. Po Veselkovskom, upravo zabrane su dokaz da se tradicija dionisijskih igara sačuvala posle niza vekova, i to ne samo u Grčkoj već i u slovenskim zemljama, što znači da su bile poznate u ranijim vekovima.
Koju god temu Veselkovski dotakao u svojoj poetici, sve odiše originalnim razmišljanjem, sa puno novih podataka koji nisu zloupotrebljeni i otrcani dugom upotrebom.
Ovu lepu ali i tešku građu prevela je sa mnogo akribičnosti, znanja i prevodilačkog dara Radmila Mečanin.
Gde je Zemun?
Iako smo se nedavno i mi pridružili evropskoj proslavi dana Dunava, i time deklarativno uzeli učešće u još jednom međunarodnom projektu, koji pretpostavlja ne samo da je ova reka od regionalnog značaja, već i da civilizovani svet u koji želimo da se ubrajamo, propisuje standarde ponašanja i prema njegovim obalama, u stvarnosti je sasvim drugačije.
Beogradska obala reke Dunav kod šetališta '25 maj', najbolji je pokazatelj sveopšteg meteža u kojem živimo, provincijalne logike gradskih ili opštinskih čelnika, još uvek živuće filozofije 'burazersko-šuračkog' ortakluka koji menja ne samo fizionomiju ovog grada, već simbolički i stvarno učestvuje u privatničkom zaposedanju javnih prostora.
Koncept privatizacije koji ne silazi sa usana ovdašnjih političara, idealan je alibi za nečuveni javašluk koji, bez ikakve odgovornosti prema nasleđu, i možda još važnije, prema budućnosti, u sada već prirodnoj 'tajkunizaciji' politike, otima od nas i još važnije, od samog grada njegove obale, ono što bi trebalo da bude neotuđivo javno dobro.
Bezobzirnost i alavost lokalnih moćnika pod čijim aminom svakodnevno niču i međusobno konkurišu nečuveni splavovi- rugobe, od kojih neki imaju tendenciju da rastu i u visinu, samo je još jedna od skica za portret kulturnog i urbanističkog vašarišta koje se svakodnevno pothranjuje i nekažnjeno širi. Nakazne skalamerije duž pomenutog šetališta, bile bi samo svedočanstvo neukusa i geačke estetike njihovih investitora, kojom maltretiraju prolaznike željne zelenila, tišine i pogleda na reku, kada u svojoj okupacionoj strategiji ne bi zaklanjale pogled na suprotnu obalu, i što je još važnije na Zemun !
Privremenost kojom se brane svi upleteni u ove rabote, samo je drugo ime za otimačinu i lov u mutnom. U međuvremenu, uz blagoslov politike, odvija se privatničko ucrtavanje granica i kriminalna teritorijalizacija grada. Pošto su nam uzeli trotoare, proširili se na trgove, zatvorili pasaže, sad su stigli i do reke. Šta je sledeće?
