Izvor: Glas javnosti, 30.Maj.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisu sva vrata zatvorena
Mlada banjalučka slikarka Tatjana Škrbić protekle nedelje u galeriji „Stamenković“ održala je svoju prvu samostalnu likovnu izložbu u Beogradu. Beogradska publika bila je u prilici da vidi jedinstvenu zbirku grafičkih ostvarenja u kojima je, kako umetnica ističe, oslikan odraz vremena otuđenosti u kome živimo.
Tatjana Škrbić (Livno, 1977) studirala je Likovnu akademiju, smer grafika, u Banjaluci, u klasi prof. Branka Miljuša. Učesnik je više grupnih izložbi i likovnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kolonija. Živi i radi u Banjaluci.
Upravo je zatvorena vaša prva samostalna izložba u Beogradu. Kako se osećate danas kada pakujete svoje radove i spremate se put Banjaluke?
- Ovo je moja prva samostalna izložba u Beogradu. Prva je bila u Banjaluci. Mislim da je za svakog mladog umetnika bitno da izlaže samostalno, pogotovo ako hoće sebi da prokrči neki put. Samostalna izložba u Beogradu ima svoju važnost i težinu za svakog umetnika koji dolazi iz Banjaluke. Što se publike tiče, mogu da kažem da sam zadovoljna, jer su ljudi veoma pozitivno reagovali na moje radove. Posebno mi je drago da se srećem sa publikom. Kritika je dala svoje pozitivno tumačenje, ali, naravno, važno mi je i šta publika misli.
Kako biste definisali svoj likovni izraz?
- Već duže vreme se u meni gomilaju osećanja, zapažam, upijam neke stvari iz svoje okoline koje su me inspirisale. Putem tih zatvorenih formi, krugova, spirala, isprekidanih formi koje se ponavljaju, izgrebanih linija pokušala sam da izrazim neku anksioznost i otuđenost koju primećujem. Danas je gotovo čudno ako su ljudi prijatni jedni prema drugima. Nema bliskosti. Sve je proračunato, svi su zatvoreni, a meni to sve jako smeta. Ja ne funkcionišem tako i moj mikrosvet u kome se ja krećem nije na tom principu. To me je inspirisalo i to se godinama gomilalo u meni. Tako da sam ja kroz te forme, kroz te zatvorene boje, tamnije pokušala da izrazim to svoje osećanje. Ostavila sam naravno prostora za optimizam, pa se taj zatvoreni krug pretvara u neko malo sunce ili se nastavlja nekim vedrim bojama. To je već odraz mog večitog optimizma.
Postoje li umetnici koji su vam uzori?
- U poslednje vreme me inspiriše poznati austrijski umetnik Hundertvaser. To je njegovo umetničko ime. On me jako inspiriše, i u arhitekturi i u slikarstvu. Ja pokušavam da svoj izraz svedem na neki minimalizam. Smatram jednim od svojih uzora i velikog Pikasa, a od naših slikara volim Miću Popovića, Lubardu, Vozarevića. Da ne zaboravim Fridu Kalo.
Praksa i u Beogradu, pa i u Banjaluci pokazuje da se od umetnika traži da uradi dosta toga što nije njegov domen, obaveza. Umetnici danas moraju da budu pomalo i menadžeri. Koliko vas to kao stvaraoca ometa?
- Sigurno da ometa. Grafika je veoma teška tehnika za postavku, pogotovo ako dolazite iz nekog drugog grada, tako da bi u principu trebalo da galerija na neki način pomogne, jer ne možete sve da odradite u isto vreme. Puno problema nastaje prilikom postavke izložbe, ali na kraju se sve te poteškoće zaborave iako mnogo, mnogo toga što se i ne vidi i ne zna umetnik mora da uradi sam.
Otkud grafika kao izbor, kao način vašeg likovnog iskaza?
- Jednostavno, grafika meni puno više leži. Mnogim umetnicima je, naprotiv, neprivlačna. Više im leži ulje na platnu. U grafici možete eksperimentisati na bezbroj načina, za razliku od uljane boje, koja ne dopušta mnogo. Možete da kombinujete boje, da mešate nijanse, ali ne možete da idete dalje.
Postoji li još neka tehnika koju volite osim grafike?
- Volim crtež zato što sam veoma ekspresivna i brzo radim. Tako da mi gode te boje koje se brzo suše. Dok se ulje osuši, ja zaboravim šta sam htela da kažem. Prođe me ona trenutna inspiracija. Grafički izraz je upravo ono što meni godi i leži.
Niste član nijedne umetničke asocijacije. Zašto?
- Ja nisam član Udruženja likovnih umetnika koje postoji na nivou grada Banjaluke. Nisam zapravo član nijednog udruženja. Ja ne spadam u one ljude kojima su drugi krivi i koji druge krive za svoje neuspehe. Svaki umetnik mora da se bori za sebe. Ne možete samo da nailazite na zatvorena vrata. Znači, ako pokucate na nekoliko vrata, pa jedna će morati da se otvore. Mislim da je Banjaluka otvaranjem Akademije umetnosti okupila dosta mladih ljudi koji su doprineli da grad dosta živne i na polju kulture.
San je svakog mladog slikara da ode u inostranstvo. Vuče li vas ta želja?
- I da i ne. Srećom, ja sam imala prilike da malo putujem, pa sam obišla neke galerije po Parizu, Barseloni, Italiji. One zaista nisu nama ni blizu. Razmišljala sam da odem na postdiplomske studije negde. Videću da li će biti nešto od toga, ali ne verujem da se ne bih vratila ovde. Ipak me vuče nešto nazad. Napolje me vuče samo neka želja za saznanjima. Htela bih da vidim kako to neki drugi ljudi rade.
Kako vidite sebe za dvadesetak godina?
- Teško pitanje. Ja ne volim ništa da planiram, pošto znam da ništa nije sigurno. Iskreno, nadam se da ću raditi punom parom, da ću iza sebe imati mnogo izložbi i mnogo dela i da ću kad se osvrnem iza sebe videti da sam barem nešto napravila.
